Priča o Kolji

Kolja je bio najbolji prijatelj iz detinjstva tatine sestre od ujaka, a ona je rešila da jedne godine za svetog Stefana napravi veliku žurku za svoju ekipu. Ekipa je u vreme završetka drugog svetskog rata bila uveliko u tinejdžerskim godina, ako vec nisu učili i za maturu. Goca i ja smo otišle tetki u ispomoć, kako da pomognemo u spremanju, tako i u služenju gostiju. A Kolja se taman bio vratio iz Dejtona gde je bio simultani prevodilac onoj trojici majmuna koji su tamo delili Bosnu. Pokazalo se da tetkina ekipa nije tek precvetala skupina deka sa leptir-mašnama i nafeniranih baka sa dugačkim niskama bisera, skupina koja bi tradicionalno lamentirala nad oduzetim kućama po Topčideru i Neimaru i vremenima "kako je sve bilo bolje pre rata". Pljuštale su lascivne dosetke i "pojebice", i zvučali su kao da im je od sve imovine koju su usput pogubili najviše nedostajala neka dobra orgija iz mladosti koja bi se dešavala najmanje jednom nedeljno.

Kolja nije došao ni medju prvima, ni medju poslednjima, ali je njegov dolazak izazvao sveopštu pažnju i oduševljenje svih prisutnih, naročito kada je, još ne skidajći kaput, zadigao obe nogavice pantalona i pohvalio se novim cipelama iz Dejtona, jer "morao sam da kupim i ja kad je čovek bio toliko raspoložen da kupuje cipele". Stao je za tetkin šank, nasuo sebi čašu crnog vina i svojim basom dugogodišnjeg horiste u Krsmancu tokom četiri sata pričao viceve, od kojih sam ja, četrdeset i kusur godina mladja, sutra ujutru mogla da se setim tek nekoliko. Živa legenda simultanog prevodjenja imao je toliko toga da ispriča, a da opet ne kaže ništa što ne treba i u čemu ga je vezivala klauzula o ćutanju koju je potpisivao pre svakog posla. Kao sin renomiranog istoričara i etnologa, u čijoj je kući vazda bilo mnogo knjiga i mnogo monstruozno inteligentnih posetilaca, ispostavilo se da je pedeset i neke jedino on na gradjevinskom fakultetu znao i ruski i engleski, a da je drugovima bio potreban baš jedan takav koji "zna jezike i ima dobru memoriju". Posle je Kolja putovao na Galebu i dočekivao belosvetske lepotice na Brionima, a priče o putovanjima počinjao otprilike ovako: "To je bilo kad sam se zajebavao sa nekom delegacijom po Indiji..." Kao stalni stanovnik prevodilačke kabine u Sava centru, prevodio je konferencije i samite i istovremeno sa kolegom igrao tablić. Mogao je memoriše po 10 minuta govora i ponovi ga za Titom. Neretko je improvizovao prevode sa jezika koje nije znao, i nije mnogo grešio u tome. Kada sam mu u jednom trenutku stidljivo rekla da studiram francuski i da ću i ja biti prevodilac, posavetovao me je da ako se već ne budem bavila simultanim prevodjenjem kao on, jer "šteta je kriti tako lepe oči u mraku prevodilačke kabine", mogu da živim od konsekutivnog prevodjenja koje je za ženu bolje i manje teško, a da se bavim prevodjenjem poezije za svoju dušu. "Dušo, završi francuski iz ljubavi. Francuski je pored svih lepota melodičnosti redak jezik na kome je muški polni organ ženskog roda." Društvo je prasnulo u smeh, bio je u pravu, a Kolja je podigao čašu i namignuo mi.

Kolja je živeo sa ženom i nekoliko mačaka koje su sve imale imena državnika, a najviše je mazio Stoltenberga koji je voleo da spava na tastaturi od kompjutera.

Kolja je napustio ovaj svet početkom septembra ove godine. Izmedju ostalog ga pamtimo i po pošalici koja nam je u familiji postala interna fora za pozdravljanje. Nedugo posle te tetkine žurke, Goca, keva i ja smo otišle kod tetke na neku kafu. Kolja je pozvao telefonom i pitao tetku šta radi. "Evo sedim sa svoje dve devojčice bratanice koje si upoznao na slavi, i njihovom mamom." A Kolja je rekao: "Pozdravi mi puno obe devojčice i mamu im njihovu..."

Kod svinjske nogice

Čitajući novine, naleteh na članak o jednoj našoj gospodji koja je pobedila rak tako što je potpuno prešla na sirovu hranu. Voće, povrće i koštunjavo voće u velikim količinama i svim kombinacijama, u sokovniku, mikseru i secku. Žena nije uključila šporet tri godine, izlečila se, izgleda mladje i zategnutije, kaže da se odlično oseća, da je puna energije i da joj kuvana hrana uopšte ne nedostaje. Sjajno. Pa krenuh da istražujem po netu datu ideju i otkrih da naša gospodja nije usamljen slučaj. Čitava jedna porodica - tata i mama srčani bolesnici, ćerka astmatičar i sin dijabetičar, od kojih su se lekari gotovo oprostili, preporodili su se od kad su počeli da se hrane kao gusenice - u njihovoj kući, poklopac na šporetu je spušten pre 20 godina, a mikrotalasna razlupana i bačena u djubre.

Sve bi to bilo u redu, i ideja o tzv. veganskoj hrani bi me verovatno ponela da meni kult ishrane nije toliko važan i da mogu bez preterivanja da se uporedim sa belgijskim detektivom Herkulom Poaroom što se uživanja u hrani tiče, te da sebe ne smatram gastronomskim turistom. Da mi na tv-u, kada je uključen, najčešće ne stoji kanal na kome se celebrity kuvari ili nadmeću medjusobno, ili obilaze svet uzduž i popreko u potrazi za novim receptima, ili nam u svojoj kuhinji demonstriraju šta znaju. Da se u mojoj porodici pozamašna kolekcija porodičnih filmova ne sastoji od snimaka na kojima smo, u raznim prigodnim okolnostima, gotovo uvek okupljeni oko nekog stola - rodjendan, godišnjica braka, ili prosto nedeljni ručak, pa rastavljanje nekog jagnjeta za Uskrs, pa termička obrada na roštilju od-vratnih kremenadli za 1. maj, pa ikebana od prasetine na ovalu za Novu godinu... i još 1000 nekih drugih dogadjaja kojima smo i zaboravili povod, ali su uredno zabeleženi na VHS-u, i nikada za trpezu nismo žrtvovali struganu šargarepu, ni mleveni spanać. Da mi kuvanje nije jedan od hobija i da se u knjižari ne zadržim najduže kod police sa kuvarima. Da nisam, ni 48 sati pre čitanja onih novina gore, bila direktni učesnik gastronomskog doživljaja u montrealskom restoranu Kod svinjske nogice (Au pied de cochon).

Restoran sam otkrila na netu, a kod nekolicine prijatelja kojima sam najavila da u okviru vikenda u Montrealu imam u planu da posetim kuću ovog simpatičnog naziva, zaradila sam i divljenje i zavist, te dobila savet da tog dana ne jedem ništa, jer neću moći da se izborim, a ni da odolim djakonijama koje će se naći ispred mene.

Mesta u stomaku uvek ima posle celog dana pešačenja i obilaženja montrealskih znamenitosti - naročito posle savladavanja beskrajnog niza stepenika u parku Mont-Royal, gde ste, sa dušom u nosu i pod saosećajnim pogledima ostalih turista nagradjeni panoramom grada. A ako vam to nije bilo dovoljno, još jedan set stepenika vam predstoji do oratorijuma St. Joseph, gde se, ukoliko ste predani katoločki vernik, možete popeti i na kolenima.

Tako da je dobro da prilično izmoreni i izgladneli potražite put ka restoranu Kod svinjske nogice. Restoran ima veliki izlog i jelovnik pod staklom, ali nema nikakav natpis - reputacija od usta do usta jedina je zaslužna što se sto u ovom restoranu rezerviše nekoliko nedelja unapred. Što me je podsetilo na neke kafane po srpskim selima - agresivni marketing neće baš mnogo pomoći ako ovčetina na žaru ili pasulj sa suvim rebrima ne prijaju nepcima i stomacima, ma kako dobro izgledali na slici. A na jelovniku Kod svinjske nogice prevladavaju čuvena pašteta na desetak načina, i naravno, specijaliteti od svinje, koja ovde ipak igra naslovnu ulogu. Ili kombinacija, kao svinjska nogica punjena paštetom, ili kobasice au foie gras. Praseća glava za dvoje, krvavice na lisnatom testu, svinjski paprikaš... Atmosfera je bučna i razdragana, osoblje mlado i okretno, preko šanka se može videti kako se hrana sprema, kako kuvari vašu veselu kremenadlu prvo proprže na tiganju, a onda taj tiganj stave na otvoren plamen u kaminu. A kada se ta kremenadla nadje u vašem tanjiru, kao ostrvo u sosu od pečuraka, luka i crnog vina, gotovo da se uplašite od njene veličine i zapitate se da li je bila dobra ideja što ste za predjelo uzeli par dimljenih tankih kobasica i pohovanu paštetu koja se kao svila topila u ustima. Ipak, uz čašu Svetog Nikole fino sazrelog u nekom buretu pored Loare, sve ide mnogo lakše. Da nisam videla da je kuhinjsko osoblje prilično mlado, zaklela bih se da iza ove čarolije stoje one dve simpatične bakice iz serije Kuhinja musketara, gde su njih dve kuvale na ogromnim količinama pačije masti, po receptima bogate francuske kulinarske tradicije 18. i 19. veka.

U jednom trenutku je u restoran ušla očigledno VIP gošća, starija gospodja u pratnji dva telohranitelja koji su joj pomogli da izadje iz crnog džipa. Nismo znali ko je osedela super-baka u elegantnom crnom mantilu i zašto joj je potrebno obezbedjenje, ali je sigurno da u tim godinama, kada ti lekari zabranjuju i da prodješ pored ovakvih mesta, jako dobro podnosi holesterolske avanture i nimalo ne izgleda kao neko kome će iste uskoro presuditi.

Da ne bude da smo kao gurmani baš toliko neodgovorni prema svom zdravlju, po povratku kući smo naredna dva dana za ručak jeli samo salatu, od sirovog povrća. Kao što je u samom dnu jelovnika nekog beogradskog restorana koji se diči holesterolskim djakonijama, napisano - Ima i salata. Ako nekoga bude grizla savest.

Duž crvene linije

The Spirit Of America bi u mojoj mašti prvo bio povezan sa imenom nekog luksuznog broda koji bi krstario Atlantikom izmedju Dovera i Njujorka. Možda i postoji, nisam proveravala, tek ovaj slogan krasi registarske tablice automobila u Masačusetsu, jednoj od 6 država živopisne Nove Engleske. A vikend pred Dan nezavisnosti bio je idealan za obilazak Bostona, jednog od najstarijih gradova SAD-a, gde je, uglavnom, cela američka igranka i počela. Jer, kada su ga u 17. veku osnovali Puritanci, Boston je nekako ispadao mesto za najznačajnije odrednice američke istorije, te ovaj slogan gore i te kako opravdava svoje postojanje. 

Na prelepi park Boston Common, najstariji u zemlji, naslanja se vrlo simpatičan kraj grada pod imenom Beacon Hill - uske ulice sa džordžijanskim spojenim kućama od crvene cigle i isto tako popločanim trotoarima. Sitne muškatle i drugo šareno cveće krase prozore i ulaze domova danas najpoželjnijeg i kažu, najskupljeg kraja Bostona, koji može da se pohvali zvučnim imenima svojih stanovnika - nekada su ovde živeli književnici Luiza Mej Alkot, Robert Frost i Silvija Plat, revolucionari Džon Henkok i Pol Rever, političari Ted Kenedi i Džon Keri, pevač Dejvid Li Rot, glumica Uma Turman. Sve odiše svežinom, hladovinom, mirom i čistoćom, od masivnih lakiranih vrata i uglancanih mesinganih brojeva na njima, do niskih ograda od kovanog gvoždja i rozeta okačenih o njih u čast 4. jula. Ovaj kraj je domaćin snimanja popularne serije osamdesetih Kafić u zdravlje (Cheers), koji zaista postoji, i ispred koga neretko čeka red bilo za piće, bilo samo za slikanje. A u podnožju ovog simpatičnog brda koje neodoljivo podseća na Dorćol kada bi u beogradskoj vlasti bilo malo više pameti, nalazi se ulica Čarls, gde se ujutru može jesti predivno francusko pecivo u kafeteriji Café Vanille, a uveče uživati u najsvežijoj sabljarki koja se topi u ustima.

Imperativ za ozbiljan obilazak Bostona je svakako Freedom Trail, Staza slobode, putanja koja će vas savršeno upoznati sa kolonijalnim i revolucionarnim nesledjem ovog grada i počinje baš na Beacon Hillu-u. Duž staze se nalazi dvadesetak istorijskih spomenika kojima je pokriveno oko dva i po veka najznačajnije američke prošlosti. A da turisti ne bi lutali, staza je obeležena crvenom linijom - farbom na betonu ili crvenom ciglom umetnutom medju betonske ploče.

State House bila bi prva tačka na crvenoj liniji, kao sedište vlade države Masačusets. Velelepno zdanje iz 18. veka krasi kupola presvučena 23-karatnim zlatom. Razlog za ovakav luksuz je nepoznat, osim što je originalna drvena kupola prokišnjavala, pa je bila obložena bakrom, a zatim i zlatom. Kao i ostale, skromnije kuće u kraju, i ova ima fasadu od crvene cigle i kolonadu od belih stubova. A odmah iza ugla nalazi se crkva u ulici Park, čiji je toranj od 65 metara nekada bio putokaz namernicima iz daleka. U ovoj crkvi su se održavale prve propovedi protiv ropstva već tridesetih godina 19. veka.

Nekada drvena, a danas kamena Kraljeva Kapela osnovana u 17. veku, prva je anglikanska crkva u Novoj Engleskoj za vreme vladavine Džemsa II. Iza nje se nalazi groblje na kome su sahranjeni mnogi slavni bostonci, medju kojima i Meri Čilton, prva žena koja je kročila na tle Nove Engleske. Nekoliko desetina metara dalje je stara zgrada opštine, odnosno mesto prve državne škole u Americi, osnovane 1635., u čijem se senovitom dvorištu nalazi bronzana statua Bendžamina Frenklina. Na istom mestu je zanimljivo videti i bronzanu statuu magarca koji predstavlja Demokratsku partiju, a nasuprot nje otiske stopa sa par slonova na djonovima i natpis "Stati u opoziciju."

Old South Meeting House je bila najveća gradjevina u kolonijalnom Bostonu, podignuta dvadesetih godina 18. veka, a kasnije poznata po organizaciji protesta koji su doveli do čuvene Bostonske čajanke 1773. god. A medju nekoliko staklenih oblakodera koji dirljivo podsećaju na Beogradjanku, čuči još uvek Old State House, sedište Britanske vlasti sve do revolucije. Baš je sa balkona ove zgrade prvi put pročitana Deklaracija o nezavisnosti 1776. god.

Umorne turističke nogice mogu se odmoriti uz espreso i kanole u nekom od kafea nadomak pijace Fanej Hol, na čijem se krovu nalazi skakavac-vetrokaz, koji je služio kao kviz-pitanje za britanske špijune tokom rata 1812. god.: Šta se nalazi na krovu Fanej Hola? A Pol Rever je itekako umeo da nanjuši Britance tridesetak godina ranije i da kao ponoćni jahač upozori revolucionare na njihov dolazak. Njegova kuća, najstarija u Bostonu, sagradjena 1680. god., pretvorena je danas u muzej. Pol Rever je bio i zvonar Stare Severne crkve, čiji su zvonik uragani rušili u dva navrata.

Preko reke Čarls nalazi se Čarlstaun, gde se uz 294 stepenika penjete na Banker Hil. Ovde se 1775. vodila prva velika bitka američke revolucije. Zbog nedostatka municije, naredjenje je glasilo - Ne pucajte dok im ne vidite beonjače! Kolonisti nisu tada pobedili Crvene mundire, ali su dokazali da su dostojan protivnik, s obzirom da je na britanskoj strani poginula trećina vojnika. Obelisk od 67 metara podignut je na ovom brdu u ime ovog istorijskog dogadjaja. A da su kolonisti bili ozbiljni po svim pitanjima ratovanja govori i ratni jedrenjak USS Constitution, jedan od 6 brodova Džordža Vašingtona, porinut već 1797. god. Tada je imao posadu od 500 članova, mogao da plovi brzinom do 13 čvorova i nosio 60 topova.

I kada se vratite nazad preko mosta, poseta ulici Hanover nameće se sama po sebi. Sledi zasluženi ručak u gastronomskom raju italijanskih restorana. Ovaj bostonski Little Italy bruji još od jutra, a u vreme ručka vreva dostiže kulminaciju - u restoranima Villa Francesca, Lucca, Toscano, poziraju jastozi i hobotnice na mlevenom ledu, a i miris lazanja vam savršeno otvara apetit. Restoran Saraceno je otvoren prema ulici, a ako nema mesta, odvešće vas u hladovinu podruma koji je dekorisan tako da podeća na privatne odaje rimskih bogova, gde ćete se okrepiti uz sveže morske plodove i hladno belo vino, uz šuštanje fontane i diskretne zvuke operskih arija. Na kafu i kolače smo prešli tridesetak metara dalje, u Café Vittoria - nestvarno lagana pena kapućina i voćni tartovi u ambijentu starih memorabilija o gostima ovog kafića.

Ako vam je ostalo snage, ručak se može prošetati po staroj luci, pored vode, i ako niste umorni od istorije, možete pročitati da je ovde bio epicentar pomorske ekonomije Novog sveta. Još uvek se mogu videti stubovi nekadašnjeg pristaništa i zamisliti kako je to izgledalo kada se pre 250 godina, baš ovde, stvarala Amerika.

LSD = Lead Singer Disorder

Sve je počelo slučajno, kada sam sam se jedne večeri bavila za sebe retkim sportom, okretanjem kanala na TV-u. Pošto TV gledam otprilike s'mene pa na uštap, nije mi bilo ni na kraj pameti da je tih dana počeo novi serijal Američkog Idola i da je jedan od sudija Stiven Tajler. Te zaustavih daljinac na datom kanalu, jer mi je gorepomenuti izgledao izuzetno interesantno i ekscentrično. A i da otkrijem kako se Demon vrištanja, čovek "toliko ružan da je lep", uklapa u šou gde, istini za volju, najbolje prolaze klinci koji flertuju sa kantrijem.

Ispostavilo se da se Stivi ovog posla prihvatio kao back-up plana, pošto su mu drugari iz benda zapretili isterivanjem iz istog. Posle Tajlerovog pada sa scene na koncertu u Južnoj Dakoti, momcima je bilo dosta brukanja njihovog frontmena. Ali odjednom, nekoliko meseci kasnije, bilo ga je svuda. Stiven Tajer, Rock Zvezda (veliko R i veliko Z) sa zavidnom karijerom kako pevača najpoznatijeg američkog benda, tako i narkomana, tabletomana, alkoholičara i erotomana, sada je potpuno čist, po izlasku iz osme klinike za odvikavanje. Dve naslovne strane za nedelju dana, Rolling Stone i People, bile su predigra za Stivijev singl Feels so Good i autobiografiju pod naslovom Da li ti smeta buka u mojoj glavi? Naručila sam je istog dana kada je izašla.

Kada se narkoman skine sa droge, to je uvek dobra vest. Grli svet i život sa obe ruke, oprašta svima koji su mu se zamerili, raduje se suncu i mirisu pomorandži. I obavezno oseća dužnost da se ispovedi i napiše knjigu. A biti rock zvezda ne znači samo prodavati ploče. Kada pišeš knjigu o načinu života rock zvezde (back-stage priručnik za neupućene), moraš detaljno da opišeš svadje u bendu, da popišeš žurke posle koncerata i vesele devojčice iz prvog reda koje si pokupio i poveo sa sobom (nekad čak i uz pristanak njihovih roditelja), da otkriješ na šta si slab i osetljiv, koga si uvredio i kako si se iskupio, koliko si hotela demolirao, koliko je kokaina proslo kroz tvoje ruke i nozdrve i koliko si bio uradjen (high as a kite) kada si pred bezbol-utakmicu pevao američku himnu na stadionu od 80 000 ljudi. Daleko od toga da se Stivi u ovoj knjizi pravda. "Sav taj kokain me je bio POTREBAN, kaže on, jer nisam mogao drugačije da izdržim tempo neprekidne turneje sa po tri nastupa za redom, uz pisanje novih ploča u isto vreme i pritisak producenata, promotera i fanova."

A počeo je jako rano. Odrastao u Bronksu i na porodičnom imanju u Nju Hempširu, vakcinisan gramofonskom iglom od ranog detinjstva, uz oca klasičnog pijanistu koji je nastupao u Karnegi Holu ("Moje prvo sećanje je kako se igram ispod velikog Stenvej klavira na kome je moj otac vežbao po 3-4 sata dnevno") i majke koja je bila "hipi ispred svog vremena", Stiven puši marihuanu još pre petnaeste i već je tada siguran da želi da postane rock zvezda ("Mama, moraćeš da kupiš novu kuću da bi se odbranila od mojih fanova koji će da ti preskaču ogradu i ulaze kroz prozore"). Ljudi ga uporedjuju sa Mikom Džegerom (ah, te usne!), ali Tajler otkriva da je njegov stvarni idol bila Dženis Džoplin, "Saint Janice" (i inspracija za Tyler-style marame oko stalka za mikrofon).

Uslove za ozbiljnu rock-karijeru stekao je 1969. god, kada je upoznao Džoa Perija i Toma Hamiltona. Zajedno odlaze na Vudstok, naredne godine formiraju Aerosmith, sele se u Boston i postaju poznati u tamošnjim klubovima, ali ugovor za prvu ploču dobijaju u njujorškom klubu Max’s Kansas City. Toys in the Attic, njihov treći album iz 1975. lansira ih konačno medju mega-zvezde.

Emocionalni centar knjige je svakako Tajlerov odnos sa Perijem. Gitarista Džo Peri je njegov mutantni brat blizanac, njegova neophodna suprotnost, srodna duša, inspiracija i začin. Za legendarne rock bendove 60-ih i 70-ih, ove bratske veze su ionako bile uobičajene - Pol Makartni i Džon Lenon, Mik Džeger i Kit Ričards... Pesma “Sweet Emotion” nastala je kada je Džo Peri odlučio da, umesto sa bendom, počne da živi sa svojom devojkom. Ne samo Tajler, nego i ostali članovi benda pate od terminalne adolescencije, što je za to vreme potpuno normalna dijagnoza i radna temperatura za rock zvezde. 

Naravno da je i droga svuda po knjizi: kao klinac koji puši marihuanu, pa zajedničko dizanje sa Perijem, čuvanje kokaina u setu bubnjeva da bi mogao da se dopuni na sceni ("Imao sam dve čaše sa slamčicama - u jednoj je bio kokain, a u drugoj viski i koka-kola"); dobavljači, sakrivanje kokaina pred ulazak u avion, borba sa odvikavanjem... Posle prvog skidanja, kada ostaje čist oko deset godina, radi operacije tetive, stopala, glasnih žica - sve veoma bolni medicinski zahvati koje pokušava da podnese uz lekove protiv bolova - od kojih opet postaje zavistan. U jednom trenutku procenjuje da je u životu potrošio oko 20 miliona dolara na drogu: “Ušmrkao sam avion, kuću, dva braka... Ušmrkao sam pola Perua”. Ciklus skidanja i povratka u zavisnost ponavlja se osam puta.

Da li ti smeta buka u mojoj glavi? je sve samo ne linearna priča. Čitajući je, imate utisak da čujete Tajlerov glas, godine se brkaju, čas je u 1977.-oj, čas u 1985.-oj (ček'... o čemu sad priča?... šta?!). Za ljubitelje Aerosmith-a, prava su poslastica priče o tome kako su nastale pojedine pesme. Tajler uvek naglašava: "Ti si taj koji sluša pesmu, nadji u njoj SVOJE značenje". Niko ne očekuje da u knjizi nadje klasičnog pisca, ali Tajleru se ne može osporiti talenat za rimu, kovanice i "tajlerizme", njegove originalne izraze kojih je knjiga prepuna. Ko ih izdrži do kraja, shvatiće da je pročitao izuzetno zabavno štivo.

Opšteplanetarna razdraganost

Sve sam čekala da jednom otvorim frižider, pa da mi iz istog iskoče mladenci. Oni od petka. Mislim, jesam se ja i babi i njenim naslednicima zaklela na vernost onomad, sa sve desnom rukom na srcu i pevanjem himne. Ali mi je marketing za svadbu baš bio agresivan. U pećini da živiš, pa nisi mogao da ga promašiš. Ko je pozvan, ko nije, koga su zvali, pa se predomislili, kako je mlada puštala korenje dok ga je čekala da se smisli, zašto na svadbi neće biti piva, ko će u koliko sati da stigne u crkvu i kakva li će to da bude mladina venčanica. Snimiše čak i film, kažu da bi im Danijela Stil pozavidela na priči. Kinezi još od veridbe krenuli da prave porcelanske memorabilije na zadatu temu. Jedeš supu, pa ti se sa dna tanjira smeše mladenci. How lovely.

I na sve te pozive da u petak ujutru svi budemo Englezi (a ne da se pravimo!), nisam odgovorila baš u duhu vernog babinog podanika. Babini preci su napravili imperiju u kojoj sunce nikad ne zalazi, a ja živim na periferiji koja 5 sati kasni za majkom-maticom, te mi se nije ustajalo da po mraku palim TV i ispratim na jednoj od onih 180 televizija kako mi se ženi budući poglavar. Jer u ovom slučaju, ko nije stigao na premijeru, nije morao da brine da mu se u najbržem mogućem roku neće na glavu prosuti čitava kofa najsitnijih detalja. Da je baba bila u žutom, a unuk u crvenom. Pa analiza svakog štepa na venčanici, koliko haljina liči na Grejs Keli ili nam se samo čini, pa šta je pile babino šapnulo mladoj, a šta tastu,  kad su stigli do oltara, a šta a šta je njemu brat šapnuo dok su mlada i tast prilazili (čitači usana to nisu smeli da propuste); pa da je tata ispustio šešir, pa zašto je i sestra bila u belom i ko su ona silna slatka dečica, deveruše i paževi. I zašto mladoženja nije gledao mladu dok je prilazila oltaru. I koja je to muzika svirala dok je mlada prilazila oltaru. I ko je mladoj poklonio mindjuše. I šta će onoliko drveće u Vestminsterskoj opatiji. I koje je cveće bilo u mladinom buketu, i zašto. I gde se nalaze skrivene poruke - u buketu, ili venčanici ili na trećem mestu. I koju je tijaru mlada nosila na glavi. I kakav je grb naručio tata, s obzirom da mu se porodica povezala sa kraljevskom. I koje će titule da imaju mladenci posle svadbe. I zašto sad ona nije princeza, nego grofica.

A tek pretres gostiju. Od ludih šešira do cipela na platformu, u sitna crevca. Od dve sestre od strica (što li me podsećaju na one dve zloće iz Pepeljuge, teško meni), preko našeg Ace-Gice i supruge mu obučene u zlatni šlafrok, pa Bekam-boranije sa bradom od tri dana i ordenom na pogrešnoj strani kod njega i hoću-da-budem-na-visini pokušajem kod nje koji, što već neko reče, pre liči na stil, citiram, do pola pevaljka, od pola pokondirena tikva. Sve do gospodje premijera koja, o skandala, nije imala šešir. Pardon, fascinator. Sa plastičnim cvećem, perjem, antenama, satenskim djevrecima ili bilo kakvim glavo-pokrivalom koje bi je unakazilo i "fasciniralo" dve milijarde posmatrača.

Svet je izmedju ostalih obišla i slika sa balkona, na kome je i devojčica Grejs, unukovo kumče, koja pokriva uši ručicama. E pa njoj je bilo dosta sve te buke i parade i mladenaca i onog naroda dole koji je kampovao 5 dana da zauzme mesto. Moram da priznam da sam saosećala sa detetom. Kažu da u Londonu nikada nije bilo veselije i svečanije i da je taj nalet patriotizma baš lepo uticao na podanike koji, kad nije svadba, obično kukaju za onom jednom funtom godišnje koju daju za održavanje kontinuiteta monarhije i jedva čekaju neki kraljevski gaf u surovim tabloidima. Nesvesna i veličine dogadjaja i bilionskog auditorijuma i svog položaja zbog koga učestvuje u britanskoj istoriji, Grejs je imala onaj nagon svake devojčice bez obzira na poreklo - mnogo ste dosadni, skinite mi ovu haljinicu koja me bocka i vratite mi moje lutke, imam ja druge obaveze u životu.

Da se razumemo, nisam ni blazirana, nisam ni partibrejker. Venčanja su lepa, prinčevska naročito. Divim se tradiciji i kontinuitetu. Volim englesku zastavu. I mislim da baba sve to lepo drži na okupu i pod kontrolom. Ali, da su i mediji praktikovali englesku uzdržanost kojom se babina porodica toliko ponosi, a ne onoliku holivudsku agresivnost, možda bi bilo još lepše. Ipak, živimo u tom 21. veku, gde, na žalost, čak i kraljevi, pored sve tradicionalnosti, ipak moraju da priznaju da im sva reality show oružja idu na ruku. Da se zna ko je glavni.

Italian, Espanola Way

Staromodan, ali smeo, živopisan, kičerski... uglavnom tako u turističkim vodičima opisuju ulicu Espanola Way u Majamiu. Ovaj kraj se veoma razlikuje od frenetičnih Art Deco hotela duž South Beach-a, iako se nalazi tek jednu ulicu od njih. Ako plaža pulsira u ritmu tehna, trensa i rap-a, ovde se kroz šum vetra u krošnjama bugenvilija diskretno provlače instrumentali akustičnih gitara, portugalski fado i italijanske kancone.

Espanola Way je napravljena po ugledu na romantična mediteranska sela Španije i Francuske. Dvadesetih godina prošlog veka ovo je bilo mesto provoda za bogatiji svet. Tridesetih su se na ulici igrale samba i rumba, kada su nastale i mnoge mračne legende o njenim stanovnicima gangsterima i njihovom kockarskom biznisu. Takva reputacija dovela je Espanola Way do laganog padanja u zaborav posle Drugog svetskog rata, da bi u osamdesetim došlo do ponovnog procvata, kada je ovo jedan od omiljenih dekora za snimanje serije Poroci Majamia i ostalih holivudskih krimi-izmišljenica.

Iza fasada boje breskve danas su galerije, restorani i prodavnice kurioziteta. Uprkos hispanskom nazivu, u poslednjih nekoliko godina ovde se okuplja najviše Italijana. Za restoran Hosteria Romana se kaže da je to mesto gde Italijani dolaze na italijansku hranu. Stolnjaci su, naravno, crveno-beli karo, na policama je pozamašna količina vina, a u dnu restorana je ogromna zidana peć. Kelneri su mladi i bučni, govore engleski sa jakim italijanskim akcentom, srdačni su, pitaju vas odakle ste i odmah izverglaju ono što znaju o vašem mestu stanovanja. A pica... ko je gledao crtani film Ratatouille, sigurno se seća scene kada Antono Ego ima flashback u detinjstvo. Ova pica vas lansira direktno u Rim, na svetsko prvenstvo u fudbalu 1990., na kaldrmisanu uličicu blizu Pjace del Popolo i restorančić gde vam picu prave ispred nosa, pa vam je onda direktno iz furune, onako vrelu, velikom drvenom lopatom bupnu na tanjir. Tek sad razumem Džuliju Roberts u Eat, Pray, Love, kada se sa drugaricom u Napulju guši u najboljoj pici na svetu i ne žali što će uskoro morati da kupi tri broja veće farmerke.

Da baš ovde dolaze Italijani na italijansku hranu, pokazalo se vrlo brzo. Njih dvoje, u kasnim dvadesetim, mladi Italijani na dvonedeljnom odmoru na Floridi. Ona ima predivnu talasastu kestenjastu kosu u kojoj su zataknute RayBan naočare, zelene oči, usku belu majicu sa diskretnim sivim zebrinim šarama, teget mini-suknjicu i platnene čizme boje peska. On ne skida svoje RayBan-ke, ima belu polo-maijcu i bele bermude à la Rafael Nadal i Puma patike. Tu su po preporuci rodjaka iz Italije. Uživaju u ribi i belom vinu, živo pricaju sa kelnerima. U jednom trenutku iz kuhinje izlazi la mamma - stub italijanske porodice i kafane. Raduje se pozdravima iz rodnog kraja, raspituje se za familiju i komšije, moli da prenesu njene pozdrave. Devojka uzima Blackberry da je slika sa mladićem i kelnerima. Pokažite im sliku, recite da smo dobro, neka dodju obavezno! Na kraju ručka za momka stiže grapica. Devojka lagano vrti svoju čašu sa belim vinom. Diskretno se okreću za žutim Lamborginijem koji se lagano provlači kroz usku ulicu. Visoki račun plaćaju kešom. Mikele Korleone i Kej Adams? Slučajno.

Italijanski gastronomski doživljaj ne bi bio potpun bez sladoleda, koji smo otkrili skoro tačno preko puta, u poslastičarnici Milani. Odnosno, to je baš gelateria, pošto prodaje isključivo sladoled. Kornet pun neverovatno ukusne, parfimisane, voćne, florentinske sreće, remek-delo italijanske poslastičarske baštine, dovedeno do savršenstva. Kada opet izadjete na Kolins aveniju, na buku besnih automobila, baštenskih DJ žurki i klinaca na March break-u, osećate se u najmanju ruku kao na drugoj planeti.   

Pravac kretanja

Gledala sam pre neki dan na TV-u emisiju o Aleksandru Nikoliću, kinološkom sudiji i apsolventu veterine, jedinom Srbinu koji je ikada učestvovao u trci “Iditarod” na Aljasci. To je trka psećih zaprega, duga 2.200 km i vozi se 7 dana. U zaprezi je po 20 pasa, haskija i aljaskih malamuta, a za trku kažu da je borba na život i smrt, jer se i psi i ljudi dovode do krajnjih granica izdržljivosti. Saša je od oko sto takmičara bio na 53. mestu. Ali je završio trku. Danas živi na Fruškoj gori, daleko od grada, gaji i trenira haskije i živi od toga, preprodaje pseće hrane i povremenog organizovanja izleta na psećim zapregama za turiste. I smatra da je ispunio svoj životni cilj - da živi u prirodi, okružen psima, daleko od ljudi. Da mu se pre nekog vremena nije pridružila devojka istih afiniteta, bio bi potpuno sam. Sa psima.

Ludo, hrabro, sebično... Bilo kako da se okarakteriše Sašina odluka, činjenica je da vodi život kakav voli. Kakav je sanjao od detinjstva, kada je čitao romane Džeka Londona. I zbog toga mu se treba pokloniti. Koliko ljudi poznajete koji su u tome uspeli? Uglavnom ljudi čekaju da im neko drugi uredi život. Lakše je kriviti mamu, tatu, loše nastavnike, mesto rodjenja, Miloševića, Tadića, geografiju i istoriju. Ne pomerati dupe i kukati. Na sudbinu i sve gore pomenuto. Ima onaj simpatičan vic u kome čovek svakog dana moli Boga da dobije na lutriji. Posle 20 godina Bogu dosadi, javi se ovom čoveku u snu i kaže mu: Budalo, pa kupi već jednom taj tiket! Koliko ljudi znate koji su bar probali? Kako da znam da li ću uspeti u nečemu ako nisam ni probao? Jer ako si probao, pa nisi uspeo, znaš da si sebi dao šansu. U suprotnom si gubitnik pred samim sobom i možeš da se ljutiš samo na sebe što je vremenska odrednica tvog života kondicional prošli. A malo ljudi je svesno da je najvažnija prošlost ona koja se stvara danas.

Pretpostavljam, da su se pitali Sašini roditelji, čovek bi danas bio verovatno magistar veterine i pisao bi studije o odgajanju primeraka koji stvarno vrede po 50 000 dolara. Ležao bi na kinti i ostavljao drugima da ustaju u cik zore, prvo hrane pse, pa sebe, čiste pseću kaku i jurcaju za njima po dvorištu. Da se Saša oženio devojkom koja ne mari za pse, pre ili kasnije bi morao da odluči izmedju svog sna i stereotipa "normalnog" gradjanina. Da je Saša mario za pun ranac materijalnih i familijarnih odrednica, danas ne bi živeo život koji stvarno voli.

Imam jednog poznanika sa kojim sam nedavno načela temu monotonog života u provinciji. Rekao mi je kako klinci kukaju da se u gradu ništa ne dešava, a niko ništa ne preduzima. Onda je otvorio kafić. Skromno, sa tek nekoliko stolova. I počeo da dovodi bendove koji kod njega gostuju za broj prodatih ulaznica. A klinci imaju gde da dodju. Jedan drugi je živeo od čišćenja kancelarija posle radnog vremena. Onda se setio da je uvek voleo da snima kamerom. Kupio kameru iz zezanja i snimio neki svoj kraći izlet. Došao kući, izmontirao to na kompjuteru kako je umeo i pokazao prijatelju profesionalnom fotografu. Ovaj ga je ohrabrio, rekavši mu da ima talenta. Moj poznanik je onda uložio u ozbiljnu opremu. Sada snima venčanja, koncerte, premijere filmova. Konkurencija je jaka, i nema se uvek posla, ali voli to što radi. I kameru drži sa voljom, za razliku od usisivača. On je znao da je najveća prepreka kreativnosti - sumnja u samog sebe.

Pade mi na pamet i Vinona Rajder u filmu “Noć na Zemlji“. Ona je taksista i sanja o tome da postane auto-mehaničar. Sa aerodroma poveze bogatog holivudskog filmskog agenta, Djinu Rejnolds. Djina u jednom trenutku ukapira Vinoninu prirodnost i spontanost i ponudi joj karijeru filmske glumice. Vinona to glatko odbije i kaže - Ne, hvala, ja želim da budem auto-mehaničar!

Najteže je, izgleda, onima koji ne znaju šta žele. Bez obzira da li je to duhovno ili materijalno. Kažu Kinezi - Nije važno koliko sporo ideš, važno je da nikada ne staneš. Kao što Saša Nikolić nije stao na pola one trke na Aljasci. Sreća prati hrabre. A sa neba vam pada samo kiša. Što je dobro, ako se bavite poljoprivredom. U protivnom vam je sve jedno.

XXL Margaritas

Uz istočnu obalu Meksika i poluostrvo Jukatan nalazi se ostrvo Kozumel. Jaki vetrovi koji duvaju kroz Jukatanski kanal su dobrodošlica gostima na ovo ostrvo na kome se apsolutno sve zasniva na turizmu. Naročito ako dolazite sa mora. Nedaleko od čuvenog Kankuna i Majanske rivijere, Kozumel je raj za ronioce, ljubitelje autentične meksikanske hrane i tekile - već na brodu smo od šefa krstarenja dobili šaljivo upozorenje: U Meksiku je alkohol jeftin i prodaju ga mnogo, pa se čuvajte!

Koliko je komercijalizacija ovog mesta agresivna, ukazuje činjenica da jedini izlazak iz luke u koju pristaju krstarice vodi preko pasarele koja ulazi u tržni centar. Na ulazima mnogobrojnih prodavnica suvenira stoje prodavci koji vas zovu unutra; izbor robe je ogroman i drugačiji nego na ostalim karipskim ostrvima, a cenkanje je uobičajena stvar. Cene su istaknute u pezosima i dolarima i početnu cenu sigurno možete da spustite za 50%.

Kada se konačno nadjete van lavirinta tržnog centra slika nije mnogo drugačija. Ulica koja vodi pored mora načičkana je restoranima i radnjama u kojima se mogu kupiti jeftina tekila, ručno savijane cigare, kožna galanterija i čizme, tkane prostirke i pelerine, sombrero-šeširi, bižuterija i skupoceni nakit. Na svakom koraku su rent-a-car agencije koje nude najam automobila i skutera. Ostrvo nije veliko, dugačko oko 50, a široko oko 15 km, može se lako obići za nekoliko sati.

Za ručak smo izabrali Viva Mexico, restoran na glavnoj ulici sa pogledom na luku. Krov je pokriven palminim lišćem, nameštaj drven i rustičan, osoblje veselo i ljubazno. Na zidu pored tradicionalne dekoracije stoji TV i prenosi snimke fudbalskih utakmica. Na meniju tipična meksikanska ponuda: naćosi, tortilje punjene teletinom, guakamole, fahitas... Sve spremljeno na licu mesta i izuzetno sveže. I sve to ne bi bilo potpuno da vam odmah na početku ne donesu ogromne margarite - 4dl tradicionalnog koktela u balon čaši, koktel u kome ima više tekile nego kada biste ga pili bilo gde drugde na severnoj hemisferi. Simpatični kelneri u šarenim košuljama sami prave party-atmosferu - mućkaju koktele za šankom, demonstriraju kako se tradicionalno ispija tekila iz shot-čašice, fotografišu vesele turiste... Sudeći po velikoj kolekciji ploča koju smo primetili iza šanka, ovaj restoran se uveče pretvara u DJ klub, a pročitasmo i da se cene ovih ogromnih margarita sa 8 spuštaju na 5 dolara.

Posle toliko hrane i alkohola doneli smo mudru odluku da do plaže uzmemo taksi. Vozač je, istina, imao propisanu uniformu, unapred nam rekao cenu vožnje i nije vezao pojas, pa zaključismo da to tamo možda i nije obaveza.

A Paradise Beach u svakom slučaju opravdava svoje ime. Ulaz na istu podseća na ulaz u luksuzni country-club. Pod konac podšišani travnjaci, bazen u obliku polu-meseca sa kristalno čistom vodom, bele ležaljke koje se mogu iznajmiti za samo 2 dolara. A onda plaža, nešto krupniji pesak boje bele kafe i opet čitav red koliba u kojima se prave ogromni šareni kokteli, peku tortilje, iznajmljuju skuteri i ostale vodene igračke - opet atmosfera neprekidne žurke od koje možete i da se odmorite ako tehno i alkohol nisu vaš fazon - samo 100 metara odatle je deo sa privatnim pansionima i niskim palmama, gde vam mogu ponuditi masažu ili privremeni tattoo. Ili možete jednostavno da legnete na topli pesak i odmorite ručak i koktele do zalaska sunca...

Life is the Beach

Reče mi nedavno jedna prijateljica kako bi bilo dobro imati posao profesionalnog obilazitelja svetskih plaža. Lepo putuješ, probaš, pa pišeš o tome. Ako možeš da ostaneš objektivan, naravno. Na odmoru je ionako sve stvar ličnih preferenci, pa se čuveni sidnejski Bondi, ili još nadalje poznat South Miami Beach nekome sigurno neće svideti baš zbog širine, nedostatka hladovine i intime, gužve i baš prevelike popularnosti. Ali moram da priznam da se slažem sa odlukom jednog čuvenog turističkog magazina da Seven Mile Beach na Velikom Kajmanu proglasi za najlepšu karipsku plažu. Toliko mi se svidela da bez oklevanja mogu da joj oprostim što nije dugačka celih sedam milja, nego tek nešto manje. A ko bi izigravao geometra kad se tamo nadje.

Kajmanska ostrva leže južno od Kube, na karti kao tri tačkice koje možda ne biste ni primetili da ih ne tražite. Pristali smo uz Veliki Kajman, u glavni grad George Town koji nema luku, te su nas sa norveške krstarice prebacili na kopno simpatičnim turističkim brodićima. Na ovako popularnom mestu nije problem naći taksi koji vas za 4 američka dolara vozi do plaže. Vožnja ne traje više od 10 minuta sa svim semaforima i probijanjem minibusa kroz usku ulicu pored mora. Na destinaciji vas čeka travnjak na kome se sunčaju iguane, a betonskom stazicom izlazite na plažu koja se u luku proteže ka severu - savršen pojas najfinijeg  peska boje hartije koga lenjo zapljuskuju svetlo-zeleni nabori karipskog mora sa jedne, a pokriva prošarana hladovina palmi i borova sa druge strane. Seven Mile Beach na sreću nije bila na jelovniku grabeža razmaženih lovatora, tako da privatnih izlaza na more nema. Možete se slobodno šetati s kraja na kraj, trčati, čak praviti i roštilj. More je toplo i bistro, toliko prijatno da vam se iz vode ne izlazi kada posle izležavanja na pesku odlučite da se okupate. Iako već duboko u tropima, sunce ne prži kao što smo očekvali - blagi povetarac neprestano pirka sa mora ka kopnu u savršenim dozama, toliko da vam ne bude neizdrživo vruće, a da vam se od topline peska i sunca blago pridrema. I sve je u savršenom skladu - povetarac i šuštanje palminog lišća, kristalno jasne boje peska, mora i neba, temperatura vazduha i temperatura vode, stroga, a opet lokalna arhitektura hotela i restorana uz plažu.

I nevorovatni mir. Kao da prirodna lepota ove devičanski čiste plaže utiče da njenim posetiocima ne pada na pamet da bilo šta naruše. Diskoteke i restorani imaju svoje mesto uz plažu, ali se njihov prostor ni vreva ne prenose dalje. Tokom šetnje i foto-seanse, na celoj plaži sam naišla na jedan jedini pikavac, i to tako što sam ga slučajno otkopala. Grupa klinaca je sedela ispod jednog bora i pila pivo. Kada su hteli da krenu, susedi su ih upozorili da ne zaborave da pokupe konzerve. Ova plaža očigledno nije banalni karipski proizvod mas-turizma, već prirodna lepota koja prvo nagoni na poštovanje.

Tako da mi toponim "Kajmanska ostrva" sigurno više nije sinonim za mutne finansijske rabote iz krimi-serija. Na stripovsku reputaciju ovog karipskog dragulja zaboravite za sva vremena kada provedete na njemu samo nekoliko sati.

Melburnško jutro

U centru Melburna, a lepo sakriven od gradske vreve (ako vreva uopste postoji u danas pitomom Melburnu), nalazi se vrlo simpatičan prolaz izmedju ulica Kolins i Flanders. Prolaz se zove Centre Place i načičkan je kafićima i restoranima. Tu nema mesta za automobile; lokali podižu metalne zastore oslikane grafitima i šire svoj radni prostor ka ulici, taman toliko da ne ometaju prolaz šetačima i ne smetaju komšiji preko puta. Centre Place je toliko uzan da sunčevi zraci jedva dopiru do njega, što je možda i dobro, s'obzirom na reputaciju australijskog sunca. Bilo kako bilo, kada je sve zatvoreno, ovo mesto liči na neugledni londonski sokak iz romana engleske književnosti 19. veka, ali dok radi, jedva možete da nadjete praznu stolicu. Poneki ulični muzičar zauzme svojih pola kvadrata gde ima mesta i svojom akustičnom gitarom svakako upotpunjuje opšti veseli hedonistički ambijent.

Mesto je idealno za kasni doručak, na kome smo se u stvari i zatekli. Treći dan Nove godine, a sanjivi turisti pune kafiće ovog prolaza u kasnim prepodnevnim satima. Mesto u kome smo slučajno pronašli prazan sto se zove Lorca. Da, po španskom pesniku. Kafićem dominira velika crna tabla na kojoj su kredom ispisani Lorkini stihovi. Starija ozbiljna kelnerica uzima porudžbinu. Cedjeni sok od šargarepe i pomorandže je fantastičan i punog ukusa. Sledi Desayuno Lorca - prepečen hleb od testa za kifle, sa kolutovima paradajza, maslinovim uljem, kačkavaljem Qieso Iberico i tankim listovima izvrsne pršute. Reklo bi se običan, ali na ukusu i prezentaciji vrlo neobičan sendvič. Na kraju kafa, long black, kao evropski produženi espresso, kruna ovog fantastičnog brunch-a.

Centre Place je idealno mesto za mamurnu ekipu koja bi posle noćašnjeg tuluma ovde svratila na oporavak. Nema prejake svetlosti, nema prejake muzike, na pretek ima vitaminskih napitaka, dobre comfort hrane za neutralizaciju alkohola i ukusne kafe čiji miris budi i okrepljuje. Mesto za obeležiti zvezdicom na turističkoj i gastronomskoj karti.