I na sve te pozive da u petak ujutru svi budemo Englezi (a ne da se pravimo!), nisam odgovorila baš u duhu vernog babinog podanika. Babini preci su napravili imperiju u kojoj sunce nikad ne zalazi, a ja živim na periferiji koja 5 sati kasni za majkom-maticom, te mi se nije ustajalo da po mraku palim TV i ispratim na jednoj od onih 180 televizija kako mi se ženi budući poglavar. Jer u ovom slučaju, ko nije stigao na premijeru, nije morao da brine da mu se u najbržem mogućem roku neće na glavu prosuti čitava kofa najsitnijih detalja. Da je baba bila u žutom, a unuk u crvenom. Pa analiza svakog štepa na venčanici, koliko haljina liči na Grejs Keli ili nam se samo čini, pa šta je pile babino šapnulo mladoj, a šta tastu, kad su stigli do oltara, a šta a šta je njemu brat šapnuo dok su mlada i tast prilazili (čitači usana to nisu smeli da propuste); pa da je tata ispustio šešir, pa zašto je i sestra bila u belom i ko su ona silna slatka dečica, deveruše i paževi. I zašto mladoženja nije gledao mladu dok je prilazila oltaru. I koja je to muzika svirala dok je mlada prilazila oltaru. I ko je mladoj poklonio mindjuše. I šta će onoliko drveće u Vestminsterskoj opatiji. I koje je cveće bilo u mladinom buketu, i zašto. I gde se nalaze skrivene poruke - u buketu, ili venčanici ili na trećem mestu. I koju je tijaru mlada nosila na glavi. I kakav je grb naručio tata, s obzirom da mu se porodica povezala sa kraljevskom. I koje će titule da imaju mladenci posle svadbe. I zašto sad ona nije princeza, nego grofica.
A tek pretres gostiju. Od ludih šešira do cipela na platformu, u sitna crevca. Od dve sestre od strica (što li me podsećaju na one dve zloće iz Pepeljuge, teško meni), preko našeg Ace-Gice i supruge mu obučene u zlatni šlafrok, pa Bekam-boranije sa bradom od tri dana i ordenom na pogrešnoj strani kod njega i hoću-da-budem-na-visini pokušajem kod nje koji, što već neko reče, pre liči na stil, citiram, do pola pevaljka, od pola pokondirena tikva. Sve do gospodje premijera koja, o skandala, nije imala šešir. Pardon, fascinator. Sa plastičnim cvećem, perjem, antenama, satenskim djevrecima ili bilo kakvim glavo-pokrivalom koje bi je unakazilo i "fasciniralo" dve milijarde posmatrača.
Svet je izmedju ostalih obišla i slika sa balkona, na kome je i devojčica Grejs, unukovo kumče, koja pokriva uši ručicama. E pa njoj je bilo dosta sve te buke i parade i mladenaca i onog naroda dole koji je kampovao 5 dana da zauzme mesto. Moram da priznam da sam saosećala sa detetom. Kažu da u Londonu nikada nije bilo veselije i svečanije i da je taj nalet patriotizma baš lepo uticao na podanike koji, kad nije svadba, obično kukaju za onom jednom funtom godišnje koju daju za održavanje kontinuiteta monarhije i jedva čekaju neki kraljevski gaf u surovim tabloidima. Nesvesna i veličine dogadjaja i bilionskog auditorijuma i svog položaja zbog koga učestvuje u britanskoj istoriji, Grejs je imala onaj nagon svake devojčice bez obzira na poreklo - mnogo ste dosadni, skinite mi ovu haljinicu koja me bocka i vratite mi moje lutke, imam ja druge obaveze u životu.
Da se razumemo, nisam ni blazirana, nisam ni partibrejker. Venčanja su lepa, prinčevska naročito. Divim se tradiciji i kontinuitetu. Volim englesku zastavu. I mislim da baba sve to lepo drži na okupu i pod kontrolom. Ali, da su i mediji praktikovali englesku uzdržanost kojom se babina porodica toliko ponosi, a ne onoliku holivudsku agresivnost, možda bi bilo još lepše. Ipak, živimo u tom 21. veku, gde, na žalost, čak i kraljevi, pored sve tradicionalnosti, ipak moraju da priznaju da im sva reality show oružja idu na ruku. Da se zna ko je glavni.
No comments:
Post a Comment