Priča o Kolji

Kolja je bio najbolji prijatelj iz detinjstva tatine sestre od ujaka, a ona je rešila da jedne godine za svetog Stefana napravi veliku žurku za svoju ekipu. Ekipa je u vreme završetka drugog svetskog rata bila uveliko u tinejdžerskim godina, ako vec nisu učili i za maturu. Goca i ja smo otišle tetki u ispomoć, kako da pomognemo u spremanju, tako i u služenju gostiju. A Kolja se taman bio vratio iz Dejtona gde je bio simultani prevodilac onoj trojici majmuna koji su tamo delili Bosnu. Pokazalo se da tetkina ekipa nije tek precvetala skupina deka sa leptir-mašnama i nafeniranih baka sa dugačkim niskama bisera, skupina koja bi tradicionalno lamentirala nad oduzetim kućama po Topčideru i Neimaru i vremenima "kako je sve bilo bolje pre rata". Pljuštale su lascivne dosetke i "pojebice", i zvučali su kao da im je od sve imovine koju su usput pogubili najviše nedostajala neka dobra orgija iz mladosti koja bi se dešavala najmanje jednom nedeljno.

Kolja nije došao ni medju prvima, ni medju poslednjima, ali je njegov dolazak izazvao sveopštu pažnju i oduševljenje svih prisutnih, naročito kada je, još ne skidajći kaput, zadigao obe nogavice pantalona i pohvalio se novim cipelama iz Dejtona, jer "morao sam da kupim i ja kad je čovek bio toliko raspoložen da kupuje cipele". Stao je za tetkin šank, nasuo sebi čašu crnog vina i svojim basom dugogodišnjeg horiste u Krsmancu tokom četiri sata pričao viceve, od kojih sam ja, četrdeset i kusur godina mladja, sutra ujutru mogla da se setim tek nekoliko. Živa legenda simultanog prevodjenja imao je toliko toga da ispriča, a da opet ne kaže ništa što ne treba i u čemu ga je vezivala klauzula o ćutanju koju je potpisivao pre svakog posla. Kao sin renomiranog istoričara i etnologa, u čijoj je kući vazda bilo mnogo knjiga i mnogo monstruozno inteligentnih posetilaca, ispostavilo se da je pedeset i neke jedino on na gradjevinskom fakultetu znao i ruski i engleski, a da je drugovima bio potreban baš jedan takav koji "zna jezike i ima dobru memoriju". Posle je Kolja putovao na Galebu i dočekivao belosvetske lepotice na Brionima, a priče o putovanjima počinjao otprilike ovako: "To je bilo kad sam se zajebavao sa nekom delegacijom po Indiji..." Kao stalni stanovnik prevodilačke kabine u Sava centru, prevodio je konferencije i samite i istovremeno sa kolegom igrao tablić. Mogao je memoriše po 10 minuta govora i ponovi ga za Titom. Neretko je improvizovao prevode sa jezika koje nije znao, i nije mnogo grešio u tome. Kada sam mu u jednom trenutku stidljivo rekla da studiram francuski i da ću i ja biti prevodilac, posavetovao me je da ako se već ne budem bavila simultanim prevodjenjem kao on, jer "šteta je kriti tako lepe oči u mraku prevodilačke kabine", mogu da živim od konsekutivnog prevodjenja koje je za ženu bolje i manje teško, a da se bavim prevodjenjem poezije za svoju dušu. "Dušo, završi francuski iz ljubavi. Francuski je pored svih lepota melodičnosti redak jezik na kome je muški polni organ ženskog roda." Društvo je prasnulo u smeh, bio je u pravu, a Kolja je podigao čašu i namignuo mi.

Kolja je živeo sa ženom i nekoliko mačaka koje su sve imale imena državnika, a najviše je mazio Stoltenberga koji je voleo da spava na tastaturi od kompjutera.

Kolja je napustio ovaj svet početkom septembra ove godine. Izmedju ostalog ga pamtimo i po pošalici koja nam je u familiji postala interna fora za pozdravljanje. Nedugo posle te tetkine žurke, Goca, keva i ja smo otišle kod tetke na neku kafu. Kolja je pozvao telefonom i pitao tetku šta radi. "Evo sedim sa svoje dve devojčice bratanice koje si upoznao na slavi, i njihovom mamom." A Kolja je rekao: "Pozdravi mi puno obe devojčice i mamu im njihovu..."