Nj. V. Farmerke

Ovaj tekst je objavljen na B92.net.

U petak ujutru ceo Toronto oblači farmerke. Casual day, ili dan opuštenog oblačenja dozvoljava kancelarijskom radnom narodu kanadskom se obuče... pa samo malo drugačije.

O kanadskom (ne)ukusu u oblačenju sigurno je već mnogo pisano – ako sam i ja pristalica blage ekscentričnosti u oblačenju, ali samo do mere interesantnog i ukusnog, onda o ukusima ovdašnjeg naroda stvarno ne vredi raspravljati. Neko bi sada pomislio da se Kanadjani u preostala četiri radna dana u nedelji utežu u neudobnu poslovnu eleganciju, pantalone na ivicu, gradske cipele, da se takmiče u vezivanju čvora na kravati, što nežnijoj boji košulje, ili da žene blistaju neboderima u veselijoj varijanti strogog poslovnog outfita, nečujno obigravajući kancelarije, gazeći po debelim itisonima u elegantnim cipelama na visoku potpeticu. U ovoj zemlji se jos uvek rado nose bele čarape na crne cipele, svakakve čarape na grube sandale, ružicasti streč ispod kojeg kipi salo, šarene kosulje ili polo-majice ispod sakoa i patike za džoging u kombinaciji sa odelom. Demokratiju, ljudska prava, borbu protiv stresa i slobodu izražavanja ovde ljudi tumače i slobodom svog izgleda, naročito sto se u kanadskim reklamama u medijima ne pojavljuju nestvarni savršeno retuširani manekeni, vec“real people”, stvarni ljudi sa svim manama, viškovima i manjkovima. Pa ako na reklami nacionalne banke za kreditnu karticu vidite ženu od 95 kg u tesnoj roze majici i sa ciklama trakom u crveno farbanoj kosi, to je da bi ste rekli sebi da nisu samo lepi i vitki dvometraši srećnici oni kojima je namenjena ta bankarska opcija.

Farmerice ili traperice, pogrešno nazvane tim imenima jer ih je originalno, sredinom 19. veka, patentirao bavarski imigrant za rudare zlatne groznice (ali nema veze, ko bi sada znao o čemu se radi da kažem “rudarke”) postale su uniforma celog čovecanstva, kao što rekoh, naročito petkom. Vozeći se sa narodom svakog dana u metrou – a rekoše mi da sam opet u zabludi, jer se metroom ne vozi kanadski narod, već imigranti dok ne dodju do auta – svejedno – primetih da petkom podzemna železnica počinje da liči na slike Pekinga koje sam pre dvadesetak godina vidjala u Politikinom zabavniku – ogromna nabujala reka jednojajčanih blizanaca obučenih u potpuno ista plava platnena odela. OK, ovde ta neverovatna sličnost vazi uglavnom za pantalone, pošto ne nose baš svi teksas-jakne, ali sigurno devet od deset ljudi, ma koje boje kože, godina ili pola bili, nepogrešivo nosi farmerice.

Setih se stare ideje iz svojih školskih dana, priče o plavim školskim keceljama. U toku mog školovanja je nekoliko puta donošena i suspendovana odluka o keceljama, da bi se one na kraju potpuno ukinule. A svi smo, listom po dnevniku po azbučnom redu i natraške (osim Andreja Savina koga je različitost od svih nas srećom odvela do doktorata na Kembridžu), imali i pantalone i jakne od teksasa, te nije bilo mnogo mesta pokazivanju različitosti u materijalnom stanju, što je u originalu i bila ideja nošenja školskih kecelja. Iza poslednjeg reda klupa imali smo čiviluk koji se, naročito u proleće, kada su se skidale šarene perjane i oblačile tanje jakne, plavio od naših spontano izabranih uniformi. Nemalo puta sam obukla tudju teksas-jaknu kada izadjem na odmor, pa tek po stvarima u džepovima shvatim da neko drugi nosi moju (kasnije smo svi na unutrasnjem džepu upisivali svoje inicijale).

U doba adolescencije, kada dobro paziš da si isti kao i ostali, odnosno različit samo onoliko koliko ti niko drugi neće zameriti, teksas nikako ne predstavlja statusni simbol, vec pripadnost čoporu van koga ti za opstanak treba ili ekscentričnost ravna ludilu, ili natprosečna inteligencija i dalekovidost Andreja Savina. Pregaoci ideje školskih uniformi su se možda prećutno i pomirili sa činjenicom da se omladina uniformiše po ideji koja nije došla od njih, već iz civilizacije severno-američkog kontinenta; opet smo svi bili obučeni isto, a da nas na to niko nije terao i dobro je što nije, jer bi verovatno i farmerice postale istorija ili doživele neku nakaradnu mutaciju da je jednog dana kroz učionice prošao poslužitelj sa Naredbom direktora i sekretara škole da se od tada kao uniforma nose farmerice i teksas-jakne.

Marketinška agresivnost i globalizacija uglavnom i dalje vrlo lako razoružavaju milione ljudi koji nesvesno dokazaju da su žrtve brendomanije kada im postane imperativ da imaju baš Nikenajupečatljiviji dokaz da si “štikliran”?), ili Lacoste za malo imućnije (krokodil koji pokazuje zube na sve koji ga nemaju). Koka-kola je osvojila svet davno pre Kineza i paradoksalno sponzoriše Olimpijade (a zdrava je isto koliko paradajz gajen u stiroporu), ovde je jeftinija od flaširane vode, a pored širokih narodnih masa piju je čak i deda-Mraz i patuljci.

Postoji u Torontu veliki broj privatnih škola u kojima su uniforme obavezne. Njihovi učenici se statusno razlikuju od ostalih pošto se pomenute škole debelo plaćaju, ali je tuga videti te uniforme koje se toliko maltretiraju na svojim vlasnicima samo da ne bi vršile svoju originalnu funkciju. Tartan-suknjice na devojčicama su maksimalno skraćene, izbodene raznim bedževima, kombinovane sa gornjim delovima trenerki, rasparenim dokolenicama, rašniranim patikama ili kućnim papučama (moda kanadskih tinejdžerki – sobne papuče na ulici). Dečaci sive ili teget pantalone nose polu-uvučene u žute HTZ čizme, a ispod sakoa sa amblemom škole oblače prljave (štiklirane) dukserice sa kapuljačom (pretpostavljam da služe za valjanje po travi na ragbiju).

Pa tako svako u svojoj uniformi ide na posao ili u školu. Ne znam da li na radnim mestima ne postoje garderobe, ali molera ćete sigurno prepoznati jer do posla putuje u treger-pantalonama sa 12 slojeva farbe na njima, a zidara sa šlemom na glavi, mistrijom u džepu, u grubim čizmama i prašnjavoj jakni. (zar njihov znak nije

Videvši kako izgleda starije stanovništvo, jasno je da deca nemaju na koga da se ugledaju. Ume da bude simpatično kada vidimo da Emir Kusturica ili Goran Bregović od nemarnosti stvore stil; Kusturica se kao dobitnik dve zlatne palme u Kanu jedne godine na konferenciji za štampu pojavi neoprane kose, sa kubanskim tompusom medju zubima i mornarskoj majci preko pantalona i niko mu zbog toga ne zamera jer je već pokazao da ume da nosi i Armani frak i leptir-mašnu, da se na toj istoj Kroazeti veseli sa Ciganima, a da mu je u poslednje vreme glavna garderoba izvidjačka uniforma sa amblemom zaštite prirode. Ali šta sebi dozvoli jedan ekscentrični umetnik-filmadžija, mogu li u tome da ga slede milioni anonimusa i pritom budu simpatični?

A petkom dakle u Torontu farmerice nosi i onaj kome stoji i kome ne stoji. Viđam i modele sa šljokicama na bakicama, i XXXXL veličine na nilskom konjima, i one ukrašene čipkom i sličicama, i one preko kojih vise stomaci, i one koje nisu skraćene, već su se nogavice iskrzale i pocepale, i one koje stoje toliko nisko na kukovima da ispod njih viri donji veš, i one koje landaraju po 30 cm izmedju nogu, i kineske kopije sa šarenim umecima. Ako su jadne farmerice bile i ostale jeftina, ležerna i neozbiljna garderoba (na stranu modeli blue jeans-a koje potpisuju Pjer Karden i Karl Lagerfeld i čije se cene mere četvorocifrenim evrima), po čemu su toliko neozbiljnije od strahotnih neukusnih kombinacija kojima Toronćani paradiraju po svom gradu? Daleko od toga da imam nešto protiv elegantnog i klasičnog oblačenja, pogotovo u kancelariji, ali mislim da se u ovom slučaju prema farmericama, neizostavnom komadu garderobe moje generacije, postupa krajnje licemerno. Ako su apostolke u kombinaciji sa kravatom bolje rešenje za kancelariju od košulje i farmerki, onda je sve moje čudjenje izgledu ovdašnjeg sveta potpuno uzaludno.

Farmerice petkom su izgleda ovde simulacija nekog dogadjaja – za Dan zaljubljenih se nosi roze, za Svetog Patrika – zeleno, za njihov Božić - crveno, a petkom – farmerice. Pamučne su, udobne, ne gužvaju se, dugo traju i lako se peru. Kao institucija, trajaće verovatno duže i od kineskog zida.

Da li je onaj Bavarac Štraus bio svestan sta je izumeo?

Metalci i biciklisti

Pre dve godine, negde u ovo vreme, u Beogradu je svirao heavy metal bend Metallica. Mi smo se tada spremali da putujemo u Pariz, na svadbu naše drugarice Nataše. Meni je u principu bilo svejedno za Metaliku, pa sam pitala Djoleta da li želi da ide na kocert ili u Pariz. Rekao je da ipak više voli da obuče kožnu jaknu i ode u Pariz nego da obuče kožnu jaknu i ode na stadion da gleda Metaliku.

Ja bih na Metaliku ionako otišla turistički. Imam, doduše, jedan disk, The Best of, koji sam pozajmila od Stoja još pre pet godina (i nikad mu ga nisam vratila), jer sam htela da vidim da li sam dorasla hevi-metalu. Pokušavala sam da ga slušam u nekoj ranoj mladosti, kada postaješ svestan muzike koja nije više Dragan Laković i Kolibri, a bilo je i iz radoznalosti u tome što je jedna moja školska drugarica bila zaljubljena u Andjelka, koji je slušao heavy metal i naravno, tako se oblačio i ponašao – tada je za mene izgledao prilično negativno, imao je dugu masnu kosu, odrpane farmerice i olinjalu kožnu jaknu sa preslikačima mrtvačkih glava na ledjima. Mislim da je bilo dobro za moje godine što je moj ideal dečka u to vreme bio sportista, po mogućstvu plav, zdrav i čist, koga, istini za volju, nikad nisam nikad ni našla, bar ne plavog. Naravno, ideal iz mladosti se uglavnom u životu i ne nadje, ali se visoki kriterijumi postavljaju baš zato da bi se ostvarili bar oni zadovoljavajući.

Elem, ne mogu da kažem da je Stojin disk bio preslušan jednom, pošto nije. Puštala sam svaku pesmu od početka pa dok se ne iznerviram, jer mi je ta vrsta muzike i dalje išla na živce. Zaključila sam da baš treba da budem mnogo besna da bih je pustila dok mi ne popucaju prozori na stanu, pa da me te gitare i bubnjevi tako protresu da mi posle toga bude lepo. Onda nije ni čudo što su Andjelko i njegovi neokupani drugari slušali ovu vrstu muzike – sa 16 godina si toliko pun energije, da ako piješ pivo (proteini) i ne baviš se sportom (lenjost), heavy metal ti dodje kao dobar pasivni ventil. Upotrebu pasivnog ventila sam otkrila kada sam odlazila u zemunski Magnum u studentskim danima, gde su na malom prostoru svirali mnogi rok-muzičari koji se danas pojavljuju na TV-u, pa su mi Džonijev bubanj i Pajina gitara, pošto bi se odbijali od niske tavanice, prolazili pravo kroz teme i izlazili kroz petu. Mada ne verujem da su besni šesnaestogodišnjaci bili svesni tih pasivnih ventila, već su slušali heavy metal da bi izgledali opasnije, a i bešnje.

Dakle, ponovo sam sa police izvukla disk Metalike i pustila ga, ne bih li ušla u fazon predstojeće euforije pred koncert, makar i ne otišla na njega. Djole je znao naziv svake pesme već od prvih taktova i precizno imitirao bubnjara. Ja sam opet bila turista.

A pola godine pre toga sam se tako spremala i za koncert Deep Purple-a koji su gostovali u Beogradu 7. decembra 2003. Nisam se mnogo razlikovala od većine populacije koja je znala da ta grupa svira ono što i vrapci pevaju – Smoke on the Water i Child in Time. Zahvaljujući srpskim piratima, nabavila sam dva koncerta Deep Purple-a iz ranih sedamdesetih. E, Ian Gillan je tu izgledao kao luče i pevao kao andjeo, pa sam iskritikovala moju stariju sestru što me ranije nije uputila u ovu vrstu muzike, s obzirom da sam od nje prepisala slušanje grupe U2, na čemu sam joj prilično zahvalna (moram da se pohvalim da sam Stinga i Tinu Tarner otkrila sama, a i da sam kasnije sama ponosno slušala swing jazz). Naravno, ubrzo je bio kupljen dupli CD najboljih stvari Deep Purple-a, sa interneta skinute reči pesama, zapamćena imena i biografije muzičara, kao i razvojni put, tračevi, usponi i padovi grupe tokom preko 30 godina. Koncert je bio dobar, a ja sam se osećala već kao polu-turista. Nedostajalo mi je više prakse, a možda i koji džoint ili gutljaj piva, čime bi se svaki normalni posetilac koncerta ove vrste u svakom slučaju opremio. Ujutru posle koncerta sam mogla i da učestvujem u forumu Parplovaca koji su ponosno bili u Hali I na Sajmu, a onda sam, posle 15 dana, ohrabrena pozivom sajta koji uredjuju Parplovi fanovi, napisala čak i utiske sa koncerta u Beogradu. Svakog dana sam išla na sajt da vidim da li su objavili moj tekst. I nisu do dan danas. Objavljen je tekst nekog dvadesetogodišnjaka koji se poslao svoje utiske pre mene, pa sam besno pomislila kako sam ja bar rodjena one godine kada je nastao album Machine Head i da su baš mogli da mi daju prednost. Čak sam jedno vreme bila i toliko malodušna da sam pomislila kako se bezveze trpam tamo gde mi nije mesto i da i treba da ostanem turista na teritoriji na koju sam tek nedavno stupila. Taj sajt ionako uredjuju fanovi; bila sam sigurna da bi Gilan lično umeo da ceni moj trud i oduševljenje koncertom.

Pošto sam ionako radoznale prirode, volim da se spremim pre svakog većeg ili manjeg dogadjaja, ne da bih se pravila naročito pametna, nego da ne bih izgledala baš kao totalni turista. Kada sam bila na trećoj godini studija, kolginica Olga je imala prijatelja Milinka čiji je tata u to vreme bio u odboru Bicilklističkog saveza Jugoslavije. Bila je organizovana bicilklistička trka „Putevima Kralja Nikole“ u Crnoj Gori, na kojoj je trebalo, izmedju ostalih, da učestvuju i francuski biciklisti. Milinkov tata je zadužio sina da Francuze dočeka na aerodromu u Beogradu i sprovede ih na let za Podgoricu. Samo to. Milinkov problem je bio što nije znao francuski, pa je zamolio Olgu da mu pomogne, a Olga mene, pošto nije bila sigurna kako će se snaći. Moram da priznam da sam bila prilično uzbudjena oko svog prvog prevodilačkog posla, koji se, doduše, nije plaćao, ali mi to za prvi put nije ni bilo bitno. Dakle, otišla sam jedno popodne u Francuski kulturni centar i naoružala se svim sportskim časopisima, sve ih okrenula na strane posvećene biciklizmu, ukapirala ko je ko od imena (i zapamtila bar okvirno ta imena kako bi ih prepoznala na upoznavanju), naučila da se mauntin-bajk kaže VTT i da se trka deli na étapes, da se trkački bajsevi prave po meri trkača itd. Imala sam, doduše, i nešto ranije dosta afiniteta prema bicklima (ne mogu da kažem baš prema biciklizmu, bilo bi preterano); zeleni triciklić sam redovno vozila po bakinom dvorištu, a onda me je deda-Čeda naučio da vozim veći bicikl na dva točka, sa pomoćnim točkićima koji su bili montirani pozadi. Imala sam kasnije neki polu-BMX sa izduženim sedlom i nasledila Gocinu Poniku, ali mislim da me je, što se lepote bicikla tiče, prvi put oborio s nogu ne neki roze dečiji bicikl sa korpicom i plastičnim pedalicama, već pravi Peugeot trkački bajs koji vozio Gocin školski drug Bojče. Bicikl je bio toliko elegantan i tanak da je Bojče na njemu bio kao balerina, a kada bi sišao s njega da priča sa drugarima, onda se igrao tako što ga je jednim prstom hvatao za ram i podizao oko pola metra od zemlje. E, to je bilo nešto. Godinama kasnije mi se naglo vratila ljubav za dobrim biciklima, kada sam gledala kako razni mladi momci dolaze trkačkim Rogovima svakog dana na bazen. Tu se, doduše, teško moglo razgraničiti šta je lepše, vozači ili bicikli, ali pretpostavljam da baš zbog toga na Sajmovima automobila pored vozila stavljaju polu-gole devojke. Nije bilo teško da odmah sâma postanem obožavalac biciklizma (kasnije sam analizirala svoju skromnu prirodu – devojke obično padaju na dobra kola, a ja bih pala na dobar bajs). Kasnije sam nabavila Rog, polovan, koji mi je dobro poslužio tokom par godina krize, kada nije bilo benzina i kada je gradski prevoz prolazio jednom na sat i po. Onda sam ga ostavila u garaži, pa ga je tata koristio za pecanje (zgodan je da se na ram veže štap kad se sklopi) i obilazak benzinskih pumpi u potrazi za gorivom. Ta moja biciklistička istorija, kakva-takva, kao da je htela da mi kaže da će mi kasnije druga porodica postati ljudi kojima biciklistički poduhvati od po nekoliko stotina kilometara nimalo nisu strani, a i da ću i ja uz njih početi da preduzimam stidljive, ali zahvaljujući njima, ozbiljne korake u ovom sportu.

Dakle, štreberski sam se spremila za doček francuske biciklističke reprezentacije. Milinko i ja smo seli u razdrndani Reno 4 i krenuli na aerodrom. Imali smo mnogo vremena za upoznavanje pošto je avion prilično kasnio, popili smo nekoliko kafa i razmenili mišljenja o svim glupostima kojih smo mogli da se setimo. Kada su konačno objavili dolazak aviona, nestrpljivo smo sišli u salu za doček. Svi putnici su bili izašli, ali naših gostiju nije bilo. Milinko je tada od aerodromske policije saznao da je francuska ekipa zarobljena u carinskoj zoni jer niko od njih nema vizu za Jugoslaviju! Viza je u to vreme koštala 20 DeM, što je bila neverovatna suma, a u reprezentaciji je bilo 5-6 trkača sa pratnjom. Milinko je u panici pozvao oca, koji je potegao predsednika biciklističkog saveza, pa na kraju i organizatora trke u Crnoj Gori. Kada su se konačno u Beogradu našle garancije i pare za vize, nije bilo goriva da se dodje do aerodroma. I tako dalje.

Ne mogu da se setim tačnog ishoda priče. Mislim da je neko pozvao, došao, uglavnom regulisao situaciju na „dodjem ti“, da je avion za Podgoricu bio maksimalno zadržan da ne uzleti, a da su francuski vrhunski sportisti bili prilično izmaltretirani zbog propusta u organizaciji u vrhu jugoslovenskog biciklizma. Ja tog popodneva i večeri (bilo se odužilo) nisam progovorila ni reč francuskog, pošto Francuze nisam ni videla, tako da se to moje prevodilačko iskustvo završilo pre nego što je počelo. Dobila sam jedino dobrog prijatelja, Milinka, sa kojim sam kasnije šetala njegovog patuljastog šnaucera po Crvenom Krstu i Adi, slušala njegove pričice o devojkama koje su ga napustile, a i on moje o mojim neujurenim momcima.

Nismo se zatim videli godinama, a onda smo se sreli u Intersportovoj prodavnici, na odeljenju biciklističke opreme. Djole i ja smo tražili biciklističke helanke, a on je gledao dresove...