Metalci i biciklisti

Pre dve godine, negde u ovo vreme, u Beogradu je svirao heavy metal bend Metallica. Mi smo se tada spremali da putujemo u Pariz, na svadbu naše drugarice Nataše. Meni je u principu bilo svejedno za Metaliku, pa sam pitala Djoleta da li želi da ide na kocert ili u Pariz. Rekao je da ipak više voli da obuče kožnu jaknu i ode u Pariz nego da obuče kožnu jaknu i ode na stadion da gleda Metaliku.

Ja bih na Metaliku ionako otišla turistički. Imam, doduše, jedan disk, The Best of, koji sam pozajmila od Stoja još pre pet godina (i nikad mu ga nisam vratila), jer sam htela da vidim da li sam dorasla hevi-metalu. Pokušavala sam da ga slušam u nekoj ranoj mladosti, kada postaješ svestan muzike koja nije više Dragan Laković i Kolibri, a bilo je i iz radoznalosti u tome što je jedna moja školska drugarica bila zaljubljena u Andjelka, koji je slušao heavy metal i naravno, tako se oblačio i ponašao – tada je za mene izgledao prilično negativno, imao je dugu masnu kosu, odrpane farmerice i olinjalu kožnu jaknu sa preslikačima mrtvačkih glava na ledjima. Mislim da je bilo dobro za moje godine što je moj ideal dečka u to vreme bio sportista, po mogućstvu plav, zdrav i čist, koga, istini za volju, nikad nisam nikad ni našla, bar ne plavog. Naravno, ideal iz mladosti se uglavnom u životu i ne nadje, ali se visoki kriterijumi postavljaju baš zato da bi se ostvarili bar oni zadovoljavajući.

Elem, ne mogu da kažem da je Stojin disk bio preslušan jednom, pošto nije. Puštala sam svaku pesmu od početka pa dok se ne iznerviram, jer mi je ta vrsta muzike i dalje išla na živce. Zaključila sam da baš treba da budem mnogo besna da bih je pustila dok mi ne popucaju prozori na stanu, pa da me te gitare i bubnjevi tako protresu da mi posle toga bude lepo. Onda nije ni čudo što su Andjelko i njegovi neokupani drugari slušali ovu vrstu muzike – sa 16 godina si toliko pun energije, da ako piješ pivo (proteini) i ne baviš se sportom (lenjost), heavy metal ti dodje kao dobar pasivni ventil. Upotrebu pasivnog ventila sam otkrila kada sam odlazila u zemunski Magnum u studentskim danima, gde su na malom prostoru svirali mnogi rok-muzičari koji se danas pojavljuju na TV-u, pa su mi Džonijev bubanj i Pajina gitara, pošto bi se odbijali od niske tavanice, prolazili pravo kroz teme i izlazili kroz petu. Mada ne verujem da su besni šesnaestogodišnjaci bili svesni tih pasivnih ventila, već su slušali heavy metal da bi izgledali opasnije, a i bešnje.

Dakle, ponovo sam sa police izvukla disk Metalike i pustila ga, ne bih li ušla u fazon predstojeće euforije pred koncert, makar i ne otišla na njega. Djole je znao naziv svake pesme već od prvih taktova i precizno imitirao bubnjara. Ja sam opet bila turista.

A pola godine pre toga sam se tako spremala i za koncert Deep Purple-a koji su gostovali u Beogradu 7. decembra 2003. Nisam se mnogo razlikovala od većine populacije koja je znala da ta grupa svira ono što i vrapci pevaju – Smoke on the Water i Child in Time. Zahvaljujući srpskim piratima, nabavila sam dva koncerta Deep Purple-a iz ranih sedamdesetih. E, Ian Gillan je tu izgledao kao luče i pevao kao andjeo, pa sam iskritikovala moju stariju sestru što me ranije nije uputila u ovu vrstu muzike, s obzirom da sam od nje prepisala slušanje grupe U2, na čemu sam joj prilično zahvalna (moram da se pohvalim da sam Stinga i Tinu Tarner otkrila sama, a i da sam kasnije sama ponosno slušala swing jazz). Naravno, ubrzo je bio kupljen dupli CD najboljih stvari Deep Purple-a, sa interneta skinute reči pesama, zapamćena imena i biografije muzičara, kao i razvojni put, tračevi, usponi i padovi grupe tokom preko 30 godina. Koncert je bio dobar, a ja sam se osećala već kao polu-turista. Nedostajalo mi je više prakse, a možda i koji džoint ili gutljaj piva, čime bi se svaki normalni posetilac koncerta ove vrste u svakom slučaju opremio. Ujutru posle koncerta sam mogla i da učestvujem u forumu Parplovaca koji su ponosno bili u Hali I na Sajmu, a onda sam, posle 15 dana, ohrabrena pozivom sajta koji uredjuju Parplovi fanovi, napisala čak i utiske sa koncerta u Beogradu. Svakog dana sam išla na sajt da vidim da li su objavili moj tekst. I nisu do dan danas. Objavljen je tekst nekog dvadesetogodišnjaka koji se poslao svoje utiske pre mene, pa sam besno pomislila kako sam ja bar rodjena one godine kada je nastao album Machine Head i da su baš mogli da mi daju prednost. Čak sam jedno vreme bila i toliko malodušna da sam pomislila kako se bezveze trpam tamo gde mi nije mesto i da i treba da ostanem turista na teritoriji na koju sam tek nedavno stupila. Taj sajt ionako uredjuju fanovi; bila sam sigurna da bi Gilan lično umeo da ceni moj trud i oduševljenje koncertom.

Pošto sam ionako radoznale prirode, volim da se spremim pre svakog većeg ili manjeg dogadjaja, ne da bih se pravila naročito pametna, nego da ne bih izgledala baš kao totalni turista. Kada sam bila na trećoj godini studija, kolginica Olga je imala prijatelja Milinka čiji je tata u to vreme bio u odboru Bicilklističkog saveza Jugoslavije. Bila je organizovana bicilklistička trka „Putevima Kralja Nikole“ u Crnoj Gori, na kojoj je trebalo, izmedju ostalih, da učestvuju i francuski biciklisti. Milinkov tata je zadužio sina da Francuze dočeka na aerodromu u Beogradu i sprovede ih na let za Podgoricu. Samo to. Milinkov problem je bio što nije znao francuski, pa je zamolio Olgu da mu pomogne, a Olga mene, pošto nije bila sigurna kako će se snaći. Moram da priznam da sam bila prilično uzbudjena oko svog prvog prevodilačkog posla, koji se, doduše, nije plaćao, ali mi to za prvi put nije ni bilo bitno. Dakle, otišla sam jedno popodne u Francuski kulturni centar i naoružala se svim sportskim časopisima, sve ih okrenula na strane posvećene biciklizmu, ukapirala ko je ko od imena (i zapamtila bar okvirno ta imena kako bi ih prepoznala na upoznavanju), naučila da se mauntin-bajk kaže VTT i da se trka deli na étapes, da se trkački bajsevi prave po meri trkača itd. Imala sam, doduše, i nešto ranije dosta afiniteta prema bicklima (ne mogu da kažem baš prema biciklizmu, bilo bi preterano); zeleni triciklić sam redovno vozila po bakinom dvorištu, a onda me je deda-Čeda naučio da vozim veći bicikl na dva točka, sa pomoćnim točkićima koji su bili montirani pozadi. Imala sam kasnije neki polu-BMX sa izduženim sedlom i nasledila Gocinu Poniku, ali mislim da me je, što se lepote bicikla tiče, prvi put oborio s nogu ne neki roze dečiji bicikl sa korpicom i plastičnim pedalicama, već pravi Peugeot trkački bajs koji vozio Gocin školski drug Bojče. Bicikl je bio toliko elegantan i tanak da je Bojče na njemu bio kao balerina, a kada bi sišao s njega da priča sa drugarima, onda se igrao tako što ga je jednim prstom hvatao za ram i podizao oko pola metra od zemlje. E, to je bilo nešto. Godinama kasnije mi se naglo vratila ljubav za dobrim biciklima, kada sam gledala kako razni mladi momci dolaze trkačkim Rogovima svakog dana na bazen. Tu se, doduše, teško moglo razgraničiti šta je lepše, vozači ili bicikli, ali pretpostavljam da baš zbog toga na Sajmovima automobila pored vozila stavljaju polu-gole devojke. Nije bilo teško da odmah sâma postanem obožavalac biciklizma (kasnije sam analizirala svoju skromnu prirodu – devojke obično padaju na dobra kola, a ja bih pala na dobar bajs). Kasnije sam nabavila Rog, polovan, koji mi je dobro poslužio tokom par godina krize, kada nije bilo benzina i kada je gradski prevoz prolazio jednom na sat i po. Onda sam ga ostavila u garaži, pa ga je tata koristio za pecanje (zgodan je da se na ram veže štap kad se sklopi) i obilazak benzinskih pumpi u potrazi za gorivom. Ta moja biciklistička istorija, kakva-takva, kao da je htela da mi kaže da će mi kasnije druga porodica postati ljudi kojima biciklistički poduhvati od po nekoliko stotina kilometara nimalo nisu strani, a i da ću i ja uz njih početi da preduzimam stidljive, ali zahvaljujući njima, ozbiljne korake u ovom sportu.

Dakle, štreberski sam se spremila za doček francuske biciklističke reprezentacije. Milinko i ja smo seli u razdrndani Reno 4 i krenuli na aerodrom. Imali smo mnogo vremena za upoznavanje pošto je avion prilično kasnio, popili smo nekoliko kafa i razmenili mišljenja o svim glupostima kojih smo mogli da se setimo. Kada su konačno objavili dolazak aviona, nestrpljivo smo sišli u salu za doček. Svi putnici su bili izašli, ali naših gostiju nije bilo. Milinko je tada od aerodromske policije saznao da je francuska ekipa zarobljena u carinskoj zoni jer niko od njih nema vizu za Jugoslaviju! Viza je u to vreme koštala 20 DeM, što je bila neverovatna suma, a u reprezentaciji je bilo 5-6 trkača sa pratnjom. Milinko je u panici pozvao oca, koji je potegao predsednika biciklističkog saveza, pa na kraju i organizatora trke u Crnoj Gori. Kada su se konačno u Beogradu našle garancije i pare za vize, nije bilo goriva da se dodje do aerodroma. I tako dalje.

Ne mogu da se setim tačnog ishoda priče. Mislim da je neko pozvao, došao, uglavnom regulisao situaciju na „dodjem ti“, da je avion za Podgoricu bio maksimalno zadržan da ne uzleti, a da su francuski vrhunski sportisti bili prilično izmaltretirani zbog propusta u organizaciji u vrhu jugoslovenskog biciklizma. Ja tog popodneva i večeri (bilo se odužilo) nisam progovorila ni reč francuskog, pošto Francuze nisam ni videla, tako da se to moje prevodilačko iskustvo završilo pre nego što je počelo. Dobila sam jedino dobrog prijatelja, Milinka, sa kojim sam kasnije šetala njegovog patuljastog šnaucera po Crvenom Krstu i Adi, slušala njegove pričice o devojkama koje su ga napustile, a i on moje o mojim neujurenim momcima.

Nismo se zatim videli godinama, a onda smo se sreli u Intersportovoj prodavnici, na odeljenju biciklističke opreme. Djole i ja smo tražili biciklističke helanke, a on je gledao dresove...