Bila je priča pre dvadesetak godina kako je sestrić rodjen u Americi došao kod ujaka u Beograd u posetu. Put ih je nekako naneo preko Marinkove bare, a mali je prokomentarisao njegovo stanovništvo sa "Jao, ujko, i vi imate Portorikance!"
Neće mi valjda niko zameriti na političkoj nekorektnosti što mi je ova priča prva pala na pamet kada sam videla da će prvo usidrenje italijanskog broda MSC Poesia na našem krstarenju biti baš San Huan na Portoriku. Nisam znala mnogo o toj zemlji osim da je veliko ostrvo pod suverenitetom SAD-a u karipskom moru, odakle dolaze Dženifer Lopez i Benisio del Toro. A da oni u Marinkovoj bari imaju ipak veća prava u Srbiji nego Portorikanci u SAD, govori sama činjenica da oni jesu gradjani SAD, kao pridružena slobodna država, ali nemaju pravo glasa. Mogu da biraju svog guvernera i to im je sve. U američkom Kongresu Portoriko ima predstavnika, ali koji opet nema pravo glasa. Koliko im je drago zbog svega ovoga govori činjenica da se od njih 4 miliona svega 10% izjašnjavaju na popisu kao Amerikanci.
A baš ih i briga. Južno od rakove obratnice baš koliko treba, na Portoriku vlada tropska klima sa prosečnom temperaturom od 28C. Toliko je bilo 8. marta kada smo se iskrcali u San Huanu i krenuli uzbrdo ka tvrdjavi San Kristobal. Ulice su bile čiste, betonske kocke na trotoaru postavljene pod konac, kao i žardinjere sa ukrasnim šibljem. Kuće kao krečene vodenim bojicama (a nijedna iste boje) delovale su prilično prazno. Umivena fasada muzeja umetnosti. Fontana disciplinovano žubori. Retki prolaznici su užurbani. Radni dan je, ok.
Tvrdjavu San Kristobal su gradili Spanci od 16. do 18. veka za odbranu grada. Ako nista drugo, bar ima lepe travnjake, fantastičan pogled na grad sa jedne i na okean sa druge strane. Kule, puškarnice, topovska djulad, tuneli, miris memle, oružje i uniforme u vitrinama. Sve je to lepo. A Portorikanci?
Pa recimo da nismo mnogo daleko morali da odemo da vidimo da sjaj i beda žive jedno do drugog. Odmah podno tvrdjave, spustili smo pogled na naselje koje bi se kod nas na prvi pogled svrstalo u šerpu divlje gradnje. Nabacane kuće, prljave ulice, lokalno stanovnistvo sedi ispred kuća, veš raširen u dvorištima. Divlji kafić na ravnom krovu jedne kuće, rasparene plastične stolice i suncobran sa markom nekog piva. Momci u treger-majicama podupiru ledjima bandere i zidove kuća i dobacuju curama u mini-suknjicama i nanulama. U sred tog šarenila, betonirano košarkaško igralište gde nekoliko klinaca i dva psa jure za loptom.
I sad daleko od toga da je ceo San Huan ovakav. Nego da ne bude da smo najgori. I da nije samo da kod nas pored najvećih turističkih atrakcija žive ljudi koje razmaženi turisti ne vole da vide. Naprotiv.
No comments:
Post a Comment