Thursday, 8 November 2007

Beleške o skandalu


U neobaveznom jutarnjem razgovoru preko kafe, reče mi jedna mlada koleginica kako je iznajmila užasan film, Beleške o skandalu, i kako ga nije ni odgledala do kraja. Po čemu je užasan, pitam ja, pošto sam stekla potpuno suprotni utisak kada sam ga gledala, pre nekoliko meseci. Spojili su dve, po meni, izuzetno dobre glumice, a i priča je jaka, engleski surova, moguća. Lik onog klinca, reče mi koleginica, kako neko dete od petanest godina može da ima onakav rečnik?

A zašto da nema?, ostade mi pitanje u grlu, neizgovoreno, na pola gutljaja Nes kafe. Da se podsetimo – afera izmedju petnaestogodišnjaka i njegove nastavnice, a do čijeg je prijateljstva jako stalo njenoj starijoj, nadmenoj i posesivnoj koleginici. Tajna, strast, seks, ucena, na kraju pukne tikva i sve se sazna. Mladi učenik, željan seksa sa svojom nastavnicom, ima prilično sočan seksualni rečnik, što i nije neko čudo. Kada dečaci njegovih godina otkriju nešto novo što ih uvede u svet odraslih, zar nije normalno da samo o tome misle i da ih samo to privlači?

Nisam se upuštala u diskusiju sa mladom koleginicom. Bila sam pospana, a nekako i nemam snage da diskutujem o bilo čemu sa tom generacijom mladih zapadnoevropljana rodjenih osamdesetih godina prošlog veka. Iz mog iskustva, to su generacije koje misle da je jako cool biti peder, nositi minđušu u nosu i tetovažu na nadlanici (kaže Mile protiv tranzicije – Puše opijate i tetoviraju se po dupetu). Važi, konzervativna sam, verovatno zbog činjenice da se granice normalnog toliko pomeraju da ja ne mogu da ih pratim. Zagovaraju protivljenje globalnom otopljenju, zaštitu šuma u Brazilu, kineskih pandi, bune se zbog globalizacije, upotrebe razgolićenih manekenki u marketinške svrhe i testiranja novih lekova na belim pacovima. Često im je jako dosadno, traže da ih se poštuje, misle da se razumeju u sve iako vrlo često otkrivaju da nemaju mnogo pojma o onome što pričaju (Da, da, znam sve o Kosovu; rat izmedju Srbije i Kosova je detaljno bio ispraćen u našim medijima... Ups! Izgubiš živce dok mu objasniš šta se tu stvarno dešava... on je nešto uhvatio na TV-u izmedju najnovijeg spota pevačice sa Martinika i reklame za jogurte, a sad što nije ništa razumeo, nije njegov problem, bitno je da je u fazonu i da zna da se nešto na Kosovu dešava, jer svi pričaju o tom Kosovu...).

U svakom slučaju, zašto biti licemeran kada dobro znamo da deca, ako to žele, mogu da nađu milion načina da saznaju više nego što mi želimo da ih naučimo. I o nasilju, i o seksu, i o drogama, i o alkoholu. Pročitah pre neki dan simpatičnu priču u Politici: bili đaci iz neke beogradske gimnazije na ekskurziji u Grčkoj. Posle izlaska u diskoteku, gde su se uglavnom smerno ponašali jer su bili nadgledani od strane svojih profesora, vratili su se u hotel, ali su pre toga obišli dragstore i kupili dooobru količinu alkohola, kako bi žurku nastavili po sobama. Profesori su ih, međutim, sačekali na ulazu u hotel i oduzeli im sve boce i konzerve. Đaci su se bunili, pozivali na ljudska prava i privatnu svojinu, ali su se profesori i tu dosetili – što se prava tiče, maloletnici ionako nemaju pravo da konzumiraju alkohol, a privatnu svojinu su u Beogradu vratili roditeljima posednika, na roditeljskom sastanku.

Alkohola je na ekskurzijama bilo uvek i ne verujem da će ova ingeniozna i svakako za taj slučaj korisna akcija profesora uticati da se želja za probanjem nečeg novog i zabranjenog kod dece ugasi tek tako. Možda je način učenja kroz posledice surov, ali sam sigurna da šesnaestogodišnjak koji doživi trovanje alkoholom neće više tako lako posegnuti za bocom. Većina dece moje generacije o drogama je saznala u knjizi Mi deca s kolodvora Zoo i feljtonu o narkomanima u Huperu (ili nekom sličnom časopisu, ne sećam se) – bile su to stravične ispovesti od kojih ti se digne kosa na glavi i ne padne ti na pamet da se ikada u životu baviš drogiranjem. Ko je baš hteo da na sebi isproba kako radi heroin – neka mu je sa srećom!

Pamtim jednu priču iz Bazara, objavljenu kao putopis iz Švedske osamdesetih godina. Naša novinarka se, gostojući u kući Šveđana domaćina, upoznala sa neobičnim vaspitanjem dece. Kada je dvogodišnji sinčić zgrabio kuhinjski nož i počeo radoznalo da ga ispituje, a naša novinarka požurila da mu ga oduzme, majka je mirno rekla: Pusti ga dok se malo ne poseče, tako će naučiti da to nije igračka.

Dugo sam se pitala šta se dešava kada se na TV-u u toku nekog filma pojavi upozorenje otprilike ovakvog sadržaja: Upozoravamo gledaoce da naredne scene sadrže nasilje, seks i psovke. Šta onda rade roditelji, da li šalju decu u sobu, promene kanal, kažu im da to nije primereno za njihove godine? Pretpostavljam da sva deca sveta bar jednom u životu popiju ono kad porasteš kašće ti se samo i ti si još mali (pa dete verovatno pomisli – jesam mali, ali nisam glup)... ili je bolje proći sa detetom kroz sve to, uputiti ga šta je dobro, a šta nije? Ja se sećam scena nasilja koje smo porodično gledali (kada niko na njih nije upozoravao), gde bi moji roditelji na prolivanje krvi govorili – uh, koliko su potrošili paradajz-sosa na ovog ovde... ili na scenu tuče – ma ovo može samo na filmu... ili kad neko pogine – ma nije on to za stvarno, a baš dobro glumi da je mrtav... A posle, kad porasteš, onda naučiš da razgraničiš šta je u životu od toga moguće. Da neko ko padne sa sto metara visine nema mnogo šanse da preživi, da metak ne može da se uhvati rukom i skrene sa putanje i da su i seks, i alkohol, i psovke, kao i lepe reči, sastavni deo života.

Obično se na TV-u dešava ovakav paradoks – upozorava se na scene nasilja na filmu, a posle filma slede vesti u kojima se govori o ratu u Iraku, Ruandi, Avganistanu, bombardovanju Srbije – to je kao borba za svrgavanje režima koji se nekome ne svidja i to kao nije nasilje. Što se seksa tiče, obično se televizijske scene svode na laku erotiku, ali je TV dužna da se pravno ogradi svojim upozorenjem i tako se zaštiti od nekog cepidlake-roditelja koji bi ih eventualno tužio za prikazivanje scena nedostojinih mladih godina njihovog potomka. Internet je mnogo veći bunar za ono što roditelji ne bi želeli da njihova deca vide, pa nije ni čudo da još u ranom uzrastu, a ne već sa petanest godina, znaju više nego što se može pretpostaviti.

Svet, na žalost, nije toliko lep kakvim želimo da ga vidimo. Ogradili smo se od stresa kod dece ako stavimo upozorenje na TV-u. Sprečavamo gojaznost u svetu ako na hranu nalepimo etiketu o kalorijskoj vrednosti (aha, i ja sam pilot lovca-bombardera). Zaštitićemo životnje krznarice ležanjem po trotoarima, prekriveni posterima odranih lisica i nutrija. Sprečićemo Buša da zajebava ceo svet tako što ćemo po gradu da šetamo sliku sa njegovim likom prerađenim u Photoshopu da izgleda kao đavo.

Magična reč Warning izgleda da je u pravnom smislu postala toliko moćna, da ti ni na kraj pameti nije da drmusaš ogradu. Upozorenje: pod je mokar. Kafa je vruća. Staza nije očišćena od snega. Ne stavljajte kesu na glavu (ko stavlja kesu na glavu?).

A možda bi trebalo da televizija promeni upozorenje: Scene nasilja i seksa koje slede, itekako su moguće u stvarnom životu. Imate izbor da pred njima zatvorite oči, odnosno ugasite televizor.

Zezam se.

No comments:

Post a Comment