Analiza Mileta

À propos onoga da se Vlatko Stefanovski prvo setio da obradjuje etno-melos, a da je onda svako izvukao iz svog rodnog kraja šta je imao, pa i nas Pajče vlašku muziku (izmedju ostalog Krpa Mure i Staj Staj), tako se grupa Indexi povela za svetskim trendom etna, te vrlo maštovito obradila sevdalinku Snijeg pade na behar na voce. Sledeći stih u njihovoj verziji, izmenjenoj, glasi: Podaj Bože svakome šta hoće, pa i meni sto mi srce želi. Dakle, kad sneg padne na cvet, onda nema ni voća. Dakle, posto su izduvali za voće, mole boga da ih uteši i ispuni im sve druge želje. Pesma je ljubavna, tako da prvo lice najviše želi da mu u odaje dodje neka lepotica. Rezultat je nepoznat.

Interesanto je kako je u tim narodnim pesmama, ako obratiš paznju na tekst, radnja uvek krajnje jednostavna. Šampion u jednostavnosti je Čoban tera ovčice, preko jedne rečice. Tekst ide dalje kako su sve ovce uspele da predju potok, samo jedna nije, pa je on zove - Dodji meni maleno, moje jagnje šareno. I to je situacija. U čobanskom kontekstu postoji i pesma Čuvam ovce al` ne mogu sama, dodji dragi makar nedeljama. Ako ne znaš gde ja čuvam ovce, ti ćeš čuti na ovcama zvonce. Cela pesma. Naravno, vrlo uskoj konkurenciji je i moja omiljena - Ide Mile Lajkovačkom prugom. Na stranu to sto se Kaporovi stranci pitaju sta će čovek tamo gde ide voz, nego što se cela pesma zasniva na njegovom hodanju po pruzi. I ništa. Nema zapleta, kao kod Prusta gde pročitaš celu knjigu, a ništa se nije desilo. Suva književnost!

Sećam se iz gimnazije jedne pesme Leopolda Sengora, inače predsednika Senegala, o crnom biku koji riče u nekoliko strofa. Možda grešim dušu i možda niko od nas nije razumeo umetnika, ali pamtim da je pesma bila krajnje jednostavna i da se ništa konkretno nije desilo sa bikom, osim sto je možda bio metafora za jadan senegalski narod koji se mučio sa neplodnom zemljom pod tropskim suncem. Baš bih volela da znam da li i u Miletu koji hoda po pruzi ima neke metaforičnosti. Setih se priče iz studentskih dana kako su se Curović i Kili (ili vec neko iz društva) napili kod Mirka na Banovom brdu, pa su u pola noći krenuli kući peške, jer nije bilo prevoza, ali su pošli tramvajskim šinama, posto su jedino tako bili sigurni da će da izadju na mostarsku petlju. Verovatno se i Mile bio negde zarakijao, zapalio pljugu i krenuo niz prugu (čak se i to rimuje), ne bi li tako, bez većih odstupanja zbog alkoholnog zatamnjenja svesti, stigao gde je naumio. Sva je prilika da Mile poznaje i prugu i red vožnje, pa zna da voz neće da naidje, jer je poslednji noćni već prošao (evidentno je da Mile hoda po pruzi noću, posto mu svetli cigara, a to se ne vidi danju). A možda je i zakasnio na taj poslednji voz, pa mora kući peške.

Brze pruge neće u Srbiju da stignu još neko vreme, a ko zna kojom brzinom je mogao da ide voz kod Lajkovca kada je ova pesma nastala. Emir Kusturica je vrlo lepo spasao Slavku Štimcu život u svom poslednjem filmu, kada je ovaj hteo da se ubije, a tvrdoglavi magarac stao na prugu, pa se voz zaustavio, a i magarac i Slavko Štimac ostali živi. Gledajući film, i ako si bar malo kritičkog duha, rećićeš sebi da taj voz sigurno nije išao mnogo brzo kad je uspeo da ukoči ispred magarca. Da je voz slučajno naišao dok je Mile bio na pruzi, pesma bi se završila tragično, ovako se nadamo da je Mile srećno stigao gde se uputio u sred noći. Samo ja mislim da je Mile zaslužio da voz stane dok je on na pruzi; pesma je toliko jednostavna, a toliko popularna, da bi bilo lepo da se jednim takvim izuzetkom u srpskoj železnici oda počast Miletu. Voz stane, dugim zviždukom isprati mamurnog Mileta dok se sunce polako radja na horizontu, a u pozadini se čuje kukurikanje prvih lajkovačkih petlova… A? Kako vam se dopada, g-dine Kusturica?

Mnogo bih volela da znam kako su ove jednostavne pesme nastajale i kako su bile popularizovane. Ženidba Milića barjaktara i Banović Strahinja morali su da oduzmu onim guslarima po pola sata da ih izmjauču, Vuku Karadžicu po pola metra hartije da ih zapiše, a nama djacima po dva dana da ih naučimo napamet. Novokomponovani narodnjaci danas plaćaju desetine hiljada evra tekstopiscima i aranžerima da im naprave hitove koji traju po jednu sezonu, ko ih sluša. Ne znam da li je onaj sto je izmislio Mileta zaradio i za pivo. Ako uopšte znamo da li neko na Mileta polaže autorska prava.

Ili na ono sto je beogradski mali pijac poplavila Sava, a moga dragog zabolela glava (zbog poplave, ko bi ga znao?) Ili sto je poranio Milorad posle sitne kiše (što bas po blatu?) Sve u ovakvim pesmama ukazuju na to da su sastavljane u prilično veselom raspoloženju na zalasku logike, što i nije bitno ako je melodija skladna i ako su aranžeri vesti. Bitno da je uspelo i da to slušamo i dan-danas. I da se uvek nadju neki Vlatko Stefanovski ili Paja Vučković koji inspiraciju nalaze u takvoj vrsti muzike.