XXL Margaritas

Uz istočnu obalu Meksika i poluostrvo Jukatan nalazi se ostrvo Kozumel. Jaki vetrovi koji duvaju kroz Jukatanski kanal su dobrodošlica gostima na ovo ostrvo na kome se apsolutno sve zasniva na turizmu. Naročito ako dolazite sa mora. Nedaleko od čuvenog Kankuna i Majanske rivijere, Kozumel je raj za ronioce, ljubitelje autentične meksikanske hrane i tekile - već na brodu smo od šefa krstarenja dobili šaljivo upozorenje: U Meksiku je alkohol jeftin i prodaju ga mnogo, pa se čuvajte!

Koliko je komercijalizacija ovog mesta agresivna, ukazuje činjenica da jedini izlazak iz luke u koju pristaju krstarice vodi preko pasarele koja ulazi u tržni centar. Na ulazima mnogobrojnih prodavnica suvenira stoje prodavci koji vas zovu unutra; izbor robe je ogroman i drugačiji nego na ostalim karipskim ostrvima, a cenkanje je uobičajena stvar. Cene su istaknute u pezosima i dolarima i početnu cenu sigurno možete da spustite za 50%.

Kada se konačno nadjete van lavirinta tržnog centra slika nije mnogo drugačija. Ulica koja vodi pored mora načičkana je restoranima i radnjama u kojima se mogu kupiti jeftina tekila, ručno savijane cigare, kožna galanterija i čizme, tkane prostirke i pelerine, sombrero-šeširi, bižuterija i skupoceni nakit. Na svakom koraku su rent-a-car agencije koje nude najam automobila i skutera. Ostrvo nije veliko, dugačko oko 50, a široko oko 15 km, može se lako obići za nekoliko sati.

Za ručak smo izabrali Viva Mexico, restoran na glavnoj ulici sa pogledom na luku. Krov je pokriven palminim lišćem, nameštaj drven i rustičan, osoblje veselo i ljubazno. Na zidu pored tradicionalne dekoracije stoji TV i prenosi snimke fudbalskih utakmica. Na meniju tipična meksikanska ponuda: naćosi, tortilje punjene teletinom, guakamole, fahitas... Sve spremljeno na licu mesta i izuzetno sveže. I sve to ne bi bilo potpuno da vam odmah na početku ne donesu ogromne margarite - 4dl tradicionalnog koktela u balon čaši, koktel u kome ima više tekile nego kada biste ga pili bilo gde drugde na severnoj hemisferi. Simpatični kelneri u šarenim košuljama sami prave party-atmosferu - mućkaju koktele za šankom, demonstriraju kako se tradicionalno ispija tekila iz shot-čašice, fotografišu vesele turiste... Sudeći po velikoj kolekciji ploča koju smo primetili iza šanka, ovaj restoran se uveče pretvara u DJ klub, a pročitasmo i da se cene ovih ogromnih margarita sa 8 spuštaju na 5 dolara.

Posle toliko hrane i alkohola doneli smo mudru odluku da do plaže uzmemo taksi. Vozač je, istina, imao propisanu uniformu, unapred nam rekao cenu vožnje i nije vezao pojas, pa zaključismo da to tamo možda i nije obaveza.

A Paradise Beach u svakom slučaju opravdava svoje ime. Ulaz na istu podseća na ulaz u luksuzni country-club. Pod konac podšišani travnjaci, bazen u obliku polu-meseca sa kristalno čistom vodom, bele ležaljke koje se mogu iznajmiti za samo 2 dolara. A onda plaža, nešto krupniji pesak boje bele kafe i opet čitav red koliba u kojima se prave ogromni šareni kokteli, peku tortilje, iznajmljuju skuteri i ostale vodene igračke - opet atmosfera neprekidne žurke od koje možete i da se odmorite ako tehno i alkohol nisu vaš fazon - samo 100 metara odatle je deo sa privatnim pansionima i niskim palmama, gde vam mogu ponuditi masažu ili privremeni tattoo. Ili možete jednostavno da legnete na topli pesak i odmorite ručak i koktele do zalaska sunca...

Life is the Beach

Reče mi nedavno jedna prijateljica kako bi bilo dobro imati posao profesionalnog obilazitelja svetskih plaža. Lepo putuješ, probaš, pa pišeš o tome. Ako možeš da ostaneš objektivan, naravno. Na odmoru je ionako sve stvar ličnih preferenci, pa se čuveni sidnejski Bondi, ili još nadalje poznat South Miami Beach nekome sigurno neće svideti baš zbog širine, nedostatka hladovine i intime, gužve i baš prevelike popularnosti. Ali moram da priznam da se slažem sa odlukom jednog čuvenog turističkog magazina da Seven Mile Beach na Velikom Kajmanu proglasi za najlepšu karipsku plažu. Toliko mi se svidela da bez oklevanja mogu da joj oprostim što nije dugačka celih sedam milja, nego tek nešto manje. A ko bi izigravao geometra kad se tamo nadje.

Kajmanska ostrva leže južno od Kube, na karti kao tri tačkice koje možda ne biste ni primetili da ih ne tražite. Pristali smo uz Veliki Kajman, u glavni grad George Town koji nema luku, te su nas sa norveške krstarice prebacili na kopno simpatičnim turističkim brodićima. Na ovako popularnom mestu nije problem naći taksi koji vas za 4 američka dolara vozi do plaže. Vožnja ne traje više od 10 minuta sa svim semaforima i probijanjem minibusa kroz usku ulicu pored mora. Na destinaciji vas čeka travnjak na kome se sunčaju iguane, a betonskom stazicom izlazite na plažu koja se u luku proteže ka severu - savršen pojas najfinijeg  peska boje hartije koga lenjo zapljuskuju svetlo-zeleni nabori karipskog mora sa jedne, a pokriva prošarana hladovina palmi i borova sa druge strane. Seven Mile Beach na sreću nije bila na jelovniku grabeža razmaženih lovatora, tako da privatnih izlaza na more nema. Možete se slobodno šetati s kraja na kraj, trčati, čak praviti i roštilj. More je toplo i bistro, toliko prijatno da vam se iz vode ne izlazi kada posle izležavanja na pesku odlučite da se okupate. Iako već duboko u tropima, sunce ne prži kao što smo očekvali - blagi povetarac neprestano pirka sa mora ka kopnu u savršenim dozama, toliko da vam ne bude neizdrživo vruće, a da vam se od topline peska i sunca blago pridrema. I sve je u savršenom skladu - povetarac i šuštanje palminog lišća, kristalno jasne boje peska, mora i neba, temperatura vazduha i temperatura vode, stroga, a opet lokalna arhitektura hotela i restorana uz plažu.

I nevorovatni mir. Kao da prirodna lepota ove devičanski čiste plaže utiče da njenim posetiocima ne pada na pamet da bilo šta naruše. Diskoteke i restorani imaju svoje mesto uz plažu, ali se njihov prostor ni vreva ne prenose dalje. Tokom šetnje i foto-seanse, na celoj plaži sam naišla na jedan jedini pikavac, i to tako što sam ga slučajno otkopala. Grupa klinaca je sedela ispod jednog bora i pila pivo. Kada su hteli da krenu, susedi su ih upozorili da ne zaborave da pokupe konzerve. Ova plaža očigledno nije banalni karipski proizvod mas-turizma, već prirodna lepota koja prvo nagoni na poštovanje.

Tako da mi toponim "Kajmanska ostrva" sigurno više nije sinonim za mutne finansijske rabote iz krimi-serija. Na stripovsku reputaciju ovog karipskog dragulja zaboravite za sva vremena kada provedete na njemu samo nekoliko sati.

Melburnško jutro

U centru Melburna, a lepo sakriven od gradske vreve (ako vreva uopste postoji u danas pitomom Melburnu), nalazi se vrlo simpatičan prolaz izmedju ulica Kolins i Flanders. Prolaz se zove Centre Place i načičkan je kafićima i restoranima. Tu nema mesta za automobile; lokali podižu metalne zastore oslikane grafitima i šire svoj radni prostor ka ulici, taman toliko da ne ometaju prolaz šetačima i ne smetaju komšiji preko puta. Centre Place je toliko uzan da sunčevi zraci jedva dopiru do njega, što je možda i dobro, s'obzirom na reputaciju australijskog sunca. Bilo kako bilo, kada je sve zatvoreno, ovo mesto liči na neugledni londonski sokak iz romana engleske književnosti 19. veka, ali dok radi, jedva možete da nadjete praznu stolicu. Poneki ulični muzičar zauzme svojih pola kvadrata gde ima mesta i svojom akustičnom gitarom svakako upotpunjuje opšti veseli hedonistički ambijent.

Mesto je idealno za kasni doručak, na kome smo se u stvari i zatekli. Treći dan Nove godine, a sanjivi turisti pune kafiće ovog prolaza u kasnim prepodnevnim satima. Mesto u kome smo slučajno pronašli prazan sto se zove Lorca. Da, po španskom pesniku. Kafićem dominira velika crna tabla na kojoj su kredom ispisani Lorkini stihovi. Starija ozbiljna kelnerica uzima porudžbinu. Cedjeni sok od šargarepe i pomorandže je fantastičan i punog ukusa. Sledi Desayuno Lorca - prepečen hleb od testa za kifle, sa kolutovima paradajza, maslinovim uljem, kačkavaljem Qieso Iberico i tankim listovima izvrsne pršute. Reklo bi se običan, ali na ukusu i prezentaciji vrlo neobičan sendvič. Na kraju kafa, long black, kao evropski produženi espresso, kruna ovog fantastičnog brunch-a.

Centre Place je idealno mesto za mamurnu ekipu koja bi posle noćašnjeg tuluma ovde svratila na oporavak. Nema prejake svetlosti, nema prejake muzike, na pretek ima vitaminskih napitaka, dobre comfort hrane za neutralizaciju alkohola i ukusne kafe čiji miris budi i okrepljuje. Mesto za obeležiti zvezdicom na turističkoj i gastronomskoj karti.

Professor Satch

Ima danas virtuoza na gitari ovih i onih; ima ih koje otkrivam preko ludog Vlade Džeta koji ih na dvesta-dvojci pušta u pola pet ujutru (sva sreća da je to pristojno vreme ovde, inače bi moja muzička gitarska kultura ostala uskraćena za neka kvalitetna imena iz istog žanra); ali tek poneko, na mišiće, može da se pohvali terminom Joe Satriani. Kažem namerno "termin", a ne ime, jer je taj čovek jednostavno institucija. Satriani može da bude jedinica mere, škola, civilizacija. Već dve decenije Profesor Satch radi na svom jedinstvenom, istraživačkom gitarskom stilu. U muzičkom katalogu ima preko 20 albuma i DVD-a, što studijskih, što koncertnih.

Dva sata trajao je Satrianijev performans u Massey Hall-u u Torontu 8. decembra uveče. Od kompozicija sa albuma Surfing with the Alien, sve do Black Swans and Wormhole Wizards. Satriani i bend (bass, ritam-gitara, klavijature i bubnjevi) otvorili su koncert sa Ice 9 uz zvučno odobravanje publike, a zatim tokom cele večeri tako prašili da smo samo mogli da sedimo otvorenih usta i ježimo se od onog što čujemo i vidimo. Impresivno je kada se Satriani sluša kod kuće, ali je zapanjujuće gledati ga šta radi tokom dva sata na gitari (na nekoliko gitara) sa svojim potpisom.

Slušati ovakvog instrumentalistu može da bude prilično zbunjujuće, čini mi se, ako sami ne svirate gitaru. Jer vam, kao meni, stvari često liče jedne na druge. Set-lista je na koncertu bila, po meni, genijalno smišljena, jer su se, jedna za drugom redjale dosta različite kompozicije, a opet se lepo uklapale jedna u drugu, War, pa Premonition, a zatim Satch Boogie...

Glupo bi bilo zameriti mu bilo šta, a sa moje strane čak i komentarisati tehniku o kojoj nemam pojma. Satriani može da se igra, da svira zubima, da prebaci gitaru iza ledja ili iznad glave i tako svira, ili solira sa obe ruke. Promenio je nekoliko gitara, pokazao nam da svira i akustičnu, a na poslednjoj stvari smo saznali da ume i da zapeva.

Sâm stejdž je izgledao jednostavno, tri ekrana postavljena iza benda prikazivala su uglavnom šarenu vektorsku grafiku, a tokom Satch Bogie prolazile su slike spota te pesme, sa kraja osamdesetih (Satriani je nekad imao kosu :))

Koncert je u svakom slučaju bio za pamćenje. Massey Hall istina nije bio pun, ali je i razumljivo kada se uzme u obzir da Satrianija sluša prilčno probrana publika. Ako profesor sa tamnim naočarima bude opet svraćao, sigurno ću opet otići da ga čujem.