Nisam ja od onih turista koji obavezno moraju da vide svaki spomenik, udju u svaki muzej i obidju sve sto je u domaćem zadatku posete nekog novog grada. Pre sam za ono opipavanje pulsa i stapanje sa okolinom. Šetanje, višesatno sedenje po baštama restorana ili trgovima gde je velika cirkulacija ljudi, i jednostavno posmatranje. Po principu - kada si u Rimu, radiš ono što i Rimljani.
I zato kada u Njujorku počne da pada kiša, pobegneš u prvi Starbucks. Čuvena njujorška kiša i kafić koji ne može da se promaši, jer se bar u Njujorku saplićeš o njih. Nema veze što nisi ljubitelj kafe iz kartonske čaše i razvodnjenog voćnog frapea, ali kad si već tamo... U seriji Seks i grad, Keri drži u ruci njihovu kafu u tri od četiri scene. A sve blizu Valdorf-Astorije na Park Aveniji. Smejali smo se da smo baš i u taj Teslin hotel mogli da pobegnemo, on je tamo živeo, verovatno rado primaju Srbe itd. Nismo imali strpljenja da sačekamo da njujorski-kratki-letnji-pljusak-od-preko-sat-vremena prestane, pa pretrčasmo do Pete avenije, pravo u robnu kuću Saks. E ono što mi se svidja u Americi je što tamo Šanelov kaput od 7000 dolara stoji slobodno na ofingeru u radnji, pa možeš da ga pipneš, probaš, šepuriš se u njemu koliko hoćeš... što je u Evropi nezamislivo. Yves Saint Laurent cipele od 2000 nisu u staklenoj vitrini kao u muzeju - ako se na polici zatekao tvoj broj, niko ti ne brani da ih probaš.I nije bitno što smo u Saks ušli poklisli kao miševi, niko nas nije gledao prezrivo ni popreko. Ostali posetioci ove luksuzne robne kuće su ionako ličili na nas.
Kišica je još pomalo curila kada smo izašli iz Saksa, pa se katedrala Svetog Patrika zgodno namestila u blizini. Predivna neo-gotska gradjevina iz 19. veka, omiljena za snimanje i kod holivudskih filmadžija, još je lepša iznutra. I nije zabranjeno slikanje. Vitraži radjeni širom sveta, sklupture, dva para orgulja sa zapanjujućim brojem od ukupno 9 838 cevi, jednostavno izazivaju divljenje.
Sunce se probilo u vreme kasnog ručka, pa smo u potrazi za kvalitetnom nedeljnom hranom slučajno nabasali na Molyvos, grčki restoran na 7. aveniji, izmedju 55. i 56. ulice. I to nije bila adaptacija za američko tržište, već pravo, ukusno kao-da-si-u-Grčkoj uživanje u musaki, pečenoj piletini sa ruzmarinom i limunom, baklavi i bugaci, a na pitanje da li kuvaju grčku kafu, konobar se samo nasmejao naivnim turistima - Naravno, pa vi ste u grčkom restoranu! Hm, Toronto ima mnogo toga da nauči od Njujorka.
A posle nedeljnog ručka pravi njujorčani bi sigurno izašli u šetnju Central parkom. Koji kao i svaki park baš lepo miriše posle letnjeg pljuska. Staze po kojima Beverli Dandjelo jaše konja u filmu Kosa, sada su asfaltirane. Na klupama se okupljaju muzičari, bubnjari, svet zastaje da ih sluša, poneko usput odigra kako ume. Pored malog jezera foto-seansa mladenaca. Ljudi sede na klupama, upijaju blagu toplinu zalazećeg sunca. Jedan zagrljeni par nam prilazi, ona u maloj crnoj haljini i na previsokim štiklama, on je pridžava oko struka: Slikajte nas, mi smo vrlo poznati u ovom gradu! Smejemo se i slikamo ih. To je Njujork.
I onda polako, Leksington avenijom ka jugu, pored radnji u kojima obično pazari gore pomenuta Keri. Nedelja je, sve je zatvoreno, ali je na Tajms Skveru uvek živo. Otvaraju se pozorišta, trube taksisti, galame motocikli. Mirišu hot-dogovi uličnih prodavaca. Du-dum, du-dum, du-dum... Njujork stvarno pulsira, 24 sata dnevno.
Friday, 7 August 2009
Monday, 27 July 2009
Sounds of the Universe
Ne mogu nešto da se pohvalim da sam slušala Depeche Mode "oduvek". Da li mi u detinjstvu nisu bili dovoljno pevljivi, ili kasnije zbog Bona nisam imala oči ni uši ni za koga drugog, ili mi je mega-hit Personal Jesus bio prilično nerazumljiv u vreme kad je izašao, tek nisam bila neki fan. O grupi sam znala tek malo više nego puko informativno.
Onda je u našu kuću stigao DVD sa koncertom iz Milana, u nastupanju Dejvida Gana u post-heroinskom periodu. Em što na istom nastupu peva da mu mnogi iz kategorije skinu kapu, em što se u jednom trenutku skine do pola, krene da izvodi njegovo signature vrckanje kukovima, pa ti, hteo ne-hteo izvedeš iznudjeni zaključak otprilike sledeće sadržine: ako taj heroin pravi ljude OVAKVIMA, ajde onda svi lepo da se drogiramo. Čovek blago zategnut, ima kondiciju da preko dva sata skače po stejdžu, ni u jednom trenutku mu ne padne glas, a jedino pomagalo mu je flašica vodice iz koje povremeno cugne da se okrepi. Nema presvlačenja, ni preterano fancy efekata.
Tako da smo se silno obradovali kada su Depeche Mode najavili dolazak u Toronto. Petak, 24. jul u Molson amfiteatru na jezeru. Kiša je smarala celo leto, ali se nebo očistilo nekako to posle podne na nekoliko sati, kao po porudžbini. Onaj gore što pušta kišu je izgleda rešio da malo o'ladi i ostavi na miru i nas, i jadnog Gana koji je operisao bešiku par meseci pre toga, a nekoliko nedelja ranije uvrnuo nogu na koncertu u Španiji.
Moram da priznam da se ne sećam jadne pred-grupe. Na njih toliko niko nije obraćao pažnju, da je jadni pevač na kraju od sve muke skočio sa stejdža u publiku da bi ga neko primetio. Uvod u glavne zvezde bile su obrade njihovih hitova u tehno-fazonu, vrlo zarazni zvuci koji su gruvali iz sjano postavljenih kutija i na kraju uspeli da oteraju galebove sa krova pozornice.
Šta god da nam je Dejvid pretrpeo, ništa se od toga nije primetilo. Molson je bio krcat, Dejvid opet izvodio svoje trademark vrckanje kukovima i guzom, igrao se sa stalkom mikrofona visoko iznad glave...Izgledao je seksi-mršavo, a njegov jak, dubok i čist glas nije se okliznuo nijednom tokom 22 pesme, odnosno više od dva sata koliko je trajao koncert. Imao je sjajnu podršku grupe, Martina Gora i Endrjua Flečera. Na sjajno osmišljenoj sceni dominirali su ogroman led-ekran i kugla od istih led-dioda iznad stejdža.
Koncert je počeo obaveznim novim pesmama sa novog albuma, Sounds of the Universe, za mene pomalo mračnim In Chains i Wrong. Masa je bila na nogama od prve pesme, ali je poludela tek na Walking in My Shoes, naročito što su nas kamere tada prvi put prenele na ekrane i kuglu na stejdžu. Nastavljeno je sa It's No Good, A Question Of Time, Precious, Fly On The Windscreen, itd...Martin je tada preuzeo vokalnu odgovornost sa Little Soul i Home, pa se Dejvid vratio da otpeva dve nove pesme Come Back i Fragile Tension. Onda su nastavili sa starim hitovima, I Feel You, Policy Of Truth, Enjoy The Silence - uz spot gde su tri člana benda bili astronauti, pa Never Let Me Down Again... sve je krunisano bisom sa Master And Servant, Strangelove (praćena interesantnim spotom prilično lezbejske sadržine) i naravno, majkom svim pesama grupe Depeche Mode, Personal Jesus.
Interesantno da je kiša počela čim smo stigli do auta na parkingu. A i da je požurila, ništa ne bi smetalo. Koncert je bio toliko pun energije da bi kiša možda samo doprinela opštem doživljaju.
Onda je u našu kuću stigao DVD sa koncertom iz Milana, u nastupanju Dejvida Gana u post-heroinskom periodu. Em što na istom nastupu peva da mu mnogi iz kategorije skinu kapu, em što se u jednom trenutku skine do pola, krene da izvodi njegovo signature vrckanje kukovima, pa ti, hteo ne-hteo izvedeš iznudjeni zaključak otprilike sledeće sadržine: ako taj heroin pravi ljude OVAKVIMA, ajde onda svi lepo da se drogiramo. Čovek blago zategnut, ima kondiciju da preko dva sata skače po stejdžu, ni u jednom trenutku mu ne padne glas, a jedino pomagalo mu je flašica vodice iz koje povremeno cugne da se okrepi. Nema presvlačenja, ni preterano fancy efekata.
Tako da smo se silno obradovali kada su Depeche Mode najavili dolazak u Toronto. Petak, 24. jul u Molson amfiteatru na jezeru. Kiša je smarala celo leto, ali se nebo očistilo nekako to posle podne na nekoliko sati, kao po porudžbini. Onaj gore što pušta kišu je izgleda rešio da malo o'ladi i ostavi na miru i nas, i jadnog Gana koji je operisao bešiku par meseci pre toga, a nekoliko nedelja ranije uvrnuo nogu na koncertu u Španiji.
Moram da priznam da se ne sećam jadne pred-grupe. Na njih toliko niko nije obraćao pažnju, da je jadni pevač na kraju od sve muke skočio sa stejdža u publiku da bi ga neko primetio. Uvod u glavne zvezde bile su obrade njihovih hitova u tehno-fazonu, vrlo zarazni zvuci koji su gruvali iz sjano postavljenih kutija i na kraju uspeli da oteraju galebove sa krova pozornice.
Šta god da nam je Dejvid pretrpeo, ništa se od toga nije primetilo. Molson je bio krcat, Dejvid opet izvodio svoje trademark vrckanje kukovima i guzom, igrao se sa stalkom mikrofona visoko iznad glave...Izgledao je seksi-mršavo, a njegov jak, dubok i čist glas nije se okliznuo nijednom tokom 22 pesme, odnosno više od dva sata koliko je trajao koncert. Imao je sjajnu podršku grupe, Martina Gora i Endrjua Flečera. Na sjajno osmišljenoj sceni dominirali su ogroman led-ekran i kugla od istih led-dioda iznad stejdža.
Koncert je počeo obaveznim novim pesmama sa novog albuma, Sounds of the Universe, za mene pomalo mračnim In Chains i Wrong. Masa je bila na nogama od prve pesme, ali je poludela tek na Walking in My Shoes, naročito što su nas kamere tada prvi put prenele na ekrane i kuglu na stejdžu. Nastavljeno je sa It's No Good, A Question Of Time, Precious, Fly On The Windscreen, itd...Martin je tada preuzeo vokalnu odgovornost sa Little Soul i Home, pa se Dejvid vratio da otpeva dve nove pesme Come Back i Fragile Tension. Onda su nastavili sa starim hitovima, I Feel You, Policy Of Truth, Enjoy The Silence - uz spot gde su tri člana benda bili astronauti, pa Never Let Me Down Again... sve je krunisano bisom sa Master And Servant, Strangelove (praćena interesantnim spotom prilično lezbejske sadržine) i naravno, majkom svim pesama grupe Depeche Mode, Personal Jesus.
Interesantno da je kiša počela čim smo stigli do auta na parkingu. A i da je požurila, ništa ne bi smetalo. Koncert je bio toliko pun energije da bi kiša možda samo doprinela opštem doživljaju.
Wednesday, 25 March 2009
Rum koji je izmislio rum
Na trineastom stepenu severne hemisfere, kao najistočnije od karipskih ostrva, nalazi se majušni Barbados. Nema mnogo više od 280 000 stanovnika, a nezavisnot od Velike Britanije dobio je pre manje od 45 godina. Doduše, Kraljica Elizabeta II je i dalje poglavar Barbadosa, a najčešći turisti upravo su Englezi. Kao i njegove komšije ostali Mali Antili, ovo koralno ostrvo finog belog peska zapljuskuje kristalna zelenkasta voda karipskog mora, pokriva azurno plabo nebo i miluje blagi tropski povetarac.
Iako deluju prilično usporeno i opušteno, stanovnici Barbadosa su izuzetno vredni i predusretljivi. Ono što ne možete da ne primetite čim sledite u Bridžtaun je ljubaznost i gostoprimstvo stanovnika. Široki osmeh taksiste koji nas je sačekao na aerodromu, pružio ruku i predstavio se, bio je prvo prijatno iznenadjenje. I kasnije nam je stalno upadala u oči veselost i otvorenost domorodaca. Kao u svakom malom mestu, pa i na ovom malom ostrvu ljudi vam se javljaju na ulici iako vas tada vide prvi i jedini put u životu. Ako negde krenete peške, verovatno će vas sustići grupni taksi iz koga će vas, pošto se otvore klizna vrata, zapahnuti slatkasti miris kanabisa, a vozač ponuditi prevoz. Kada sam jednom pred zoru na plaži montirala tronožac za foto-aparat da slikam izlazak sunca, šef restorana je prekinuo postavljanje doručka i posavetovao me o stranama sveta, svetlosti i mestu gde će sunce tačno pojaviti. Zaposleni u hotelu će vas obično podsetiti da se namažete kremom za sunčanje i proveriti da li je zaštitni faktor koji koristite dovoljno jak. Sunce na Barbadosu ume da greje, ali jako brzo steknete utisak da je ovde najveća toplina - ljudska toplina.
Nema turiste na Barbadosu kome ne preporuče čuvenu rum-turu, odnosno posetu destileriji Mount Gay. Šećerna trska je oduvek rasla na Barbadosu, a ovde je nastao prvi brend ruma, daleke 1703. Stanovnici Barbadosa su itekako ponosni na ovaj svoj jedinstveni proizvod i dugu tradiciju. Iz kvalitetne šećerne trske se dobija aromatična molasa, koja zatim u kobinaciji sa vodom filtriranom kroz korale daje jedan od najkvalitetnijih rumova na svetu. Stručnjaci koji se bave rumom kažu da njihov proizvod ima buke aroma banane, badema, čokolade i vanile. Što smo i probali u nekoliko navrata. Kao što sama naša domaćica, zgodna crnkinja koja je ne samo manekenski gradjena hostesa, već i jedan od tehnologa u destileriji, glupo je da vam ceo dan pričamo o rumu, a da ga ne probate. Na početku posete, pa u sredini, posle projekcije filma o istoriji destilerije, pa na demonstraciji mućkanja koktela sa rumom i na kraju, na bogatom ručku od lokalnih specijaliteta - kroketa od ribe, piletine i slatkog krompira sa čuvenim narandžastim sosom od papaje i ljutih čilija.
I kada se tako pripiti i srećni vratite u hotel i ispužite se u ležaljci pod palmom koja pravi fini venecijanersku hladovinu, Barbados ne može da vam se ne svidja. Ostaje da zatvorite oči i dremnete par sati uz uspavanku karipskih talasića.
Iako deluju prilično usporeno i opušteno, stanovnici Barbadosa su izuzetno vredni i predusretljivi. Ono što ne možete da ne primetite čim sledite u Bridžtaun je ljubaznost i gostoprimstvo stanovnika. Široki osmeh taksiste koji nas je sačekao na aerodromu, pružio ruku i predstavio se, bio je prvo prijatno iznenadjenje. I kasnije nam je stalno upadala u oči veselost i otvorenost domorodaca. Kao u svakom malom mestu, pa i na ovom malom ostrvu ljudi vam se javljaju na ulici iako vas tada vide prvi i jedini put u životu. Ako negde krenete peške, verovatno će vas sustići grupni taksi iz koga će vas, pošto se otvore klizna vrata, zapahnuti slatkasti miris kanabisa, a vozač ponuditi prevoz. Kada sam jednom pred zoru na plaži montirala tronožac za foto-aparat da slikam izlazak sunca, šef restorana je prekinuo postavljanje doručka i posavetovao me o stranama sveta, svetlosti i mestu gde će sunce tačno pojaviti. Zaposleni u hotelu će vas obično podsetiti da se namažete kremom za sunčanje i proveriti da li je zaštitni faktor koji koristite dovoljno jak. Sunce na Barbadosu ume da greje, ali jako brzo steknete utisak da je ovde najveća toplina - ljudska toplina.
Nema turiste na Barbadosu kome ne preporuče čuvenu rum-turu, odnosno posetu destileriji Mount Gay. Šećerna trska je oduvek rasla na Barbadosu, a ovde je nastao prvi brend ruma, daleke 1703. Stanovnici Barbadosa su itekako ponosni na ovaj svoj jedinstveni proizvod i dugu tradiciju. Iz kvalitetne šećerne trske se dobija aromatična molasa, koja zatim u kobinaciji sa vodom filtriranom kroz korale daje jedan od najkvalitetnijih rumova na svetu. Stručnjaci koji se bave rumom kažu da njihov proizvod ima buke aroma banane, badema, čokolade i vanile. Što smo i probali u nekoliko navrata. Kao što sama naša domaćica, zgodna crnkinja koja je ne samo manekenski gradjena hostesa, već i jedan od tehnologa u destileriji, glupo je da vam ceo dan pričamo o rumu, a da ga ne probate. Na početku posete, pa u sredini, posle projekcije filma o istoriji destilerije, pa na demonstraciji mućkanja koktela sa rumom i na kraju, na bogatom ručku od lokalnih specijaliteta - kroketa od ribe, piletine i slatkog krompira sa čuvenim narandžastim sosom od papaje i ljutih čilija.
I kada se tako pripiti i srećni vratite u hotel i ispužite se u ležaljci pod palmom koja pravi fini venecijanersku hladovinu, Barbados ne može da vam se ne svidja. Ostaje da zatvorite oči i dremnete par sati uz uspavanku karipskih talasića.
Friday, 18 July 2008
George Michael at ACC
E pa, veruj mi da daleke 1983. godine, dok sam na decjim zurkama skakala uz Wake Me Up Before You Go-Go, nisam nimalo razmisljala o tome da cu 25 godina kasnije da budem na koncertu autora te pesmicice, a kome sam opet ostala verna tolike godine. U stvari, kad malo bolje razmislim, nema coveka, a da mi nije iz blize familije, kome sam toliko bila verna. Nisam toliko volela cak ni Duran Duran. Plavi orkestar me je drzao citavih 6 meseci, Bajaga mozda godinu dana. Sa Zdravkom Colicem sam pogubila konce kada je poceo da se bavi orijentalnim ritmovima. Bono Vox me je u nekim fazama cak i nervirao. Deep Purple sam otkrila kasno. Tose je, na zalost, suvise kratko bio medju zivima, a ni ja nisam vise bila dete kad se pojavio.
Sastav publike je bio veseo: mislim da bih vise gay-populacije na jednom mestu videla samo da sam otisla na gay pride. Generacijski, recimo da si lupom morao da trazis one koji nisu bili rodjeni kada je izasao Careless Whisper. Dakle, nema klinaca, nego vecina prilicno dobro drzece srednje generacije, koja po pravilu svoje gay seksualne opredeljenosti tezi da nikad ne ostari. Pa sad zamisli tetku koja je imala 20 godina kada je Jorgos u belim kupacim gacicama pevao Club Tropicana, a sada ima 45, ali je uspesno zategnuta u teretani (nesto kao Madona) i upasovana u strec malu crnu haljinu koja joj savrseno stoji. Ili dvojica gospode slicnih godina, koji nose po identicnu mindjusu (valjda umesto burme, a usput se i pipkaju, sto kaze Djole), ali takvih da bi svako od njih mogao da snimi reklamu za Men’s Health.
Rekoh sinoc Djoletu, mislim da se cak ni Oliveru Dragojevicu, koga sam slusala jos sa 5 godina, ne bih toliko obradovala. Toliko da su mi suze krenule kada se Jorgos pojavio na crvenom tepihu od svetlosti, u crnom odelu, sa krstom oko vrata i zasencenim naocarima, uz stih Here I Am iz pesme Waiting. Emotivac sam ja ionako, i to veliki, desi mi se da se zaplacem za mnogo manje stvari, ali me za ovo uopste nije sramota. Koliko je ucestvovao u mom zivotu u poslednjih 25 godina, zasluzio je i moju suzu radosnicu, i to sto sam sinoc odrala grlo pevajuci i vristeci, pa danas zvucim kao Dejan Lutkic; i to sto sam verovatno smrsala jedno dva kila jer sam djuskala dva i po sata. Culi smo i staro i novo, Wham hitove ranih osamdesetih kao I’m Your Man i Everything She Wants, pa kasniji mega-hit Faith, pa disko-ritam Fastlove... Jorgos itekako ume da igra i kad ne vrcka dupetom, da trci po sceni kao tinejdzer, a publika je bila na visini zadatka – ne cemu nam je odao priznanje i rekao da smo najzivlja i najglasnija publika do sada. Pa onda malo soula, Father Figure, a sve obojeno sa mnogo mastovite svetlosti, jedan veliki video-bim i dva manja, na kojima prolaze slike iz spotova ili povremeno on sâm. U pozadini bend na dve skele od po 3 sprata, izgleda kao da sviraju na terasama, fenomenalno. Sa njim na stejdzu sest pratecih vokala, glasovi od kojih se covek najezi; djuskaju sa Jorgosom, ali ne otimaju nista od njegovog performansa. “I haven't made it easy to be a George Michael fan, but I want to make sure everybody has forgiven me for my absence.”, rece Jorgos u jednom trenutku. Inace, fantastican kontakt sa publikom. Onda iznenadjenje – Spinning the Wheel u vrlo ritmicnom dance-fazonu, savrsena obrada! Bila je pauza od 20 minuta (na ekranu je cak bio sat sa odbrojavanjem), pa onda dalje… njegova dzez-verzija Stingove Roxanne, pa I’m Feeling Good u koju nas je uveo kroz zabavnu pricu o prilicno razgolicenoj igracici iz tog spota, pa Kissing a Fool (na sentisima se najbolje vidi koliko mu je glas ostao jak i cist, koliko i sposobnost da vestim aranzmanom izbegne visoke tonove koji mogu da se ispeglaju u studiju, ali ne i na stejdzu), pa Amazing, koju je posvetio svom partneru Keniju (koji je inace jedan vrlo zgodana dasa), naravno i Flawless, i Outside (za koju se, naravno, munjevitom brzinom presvukao u policijsku uniformu)… Nisu mogle sve njegove dobre pesme da stanu u skoro tri sata (npr. Praying for Time); na kraju smo dobili Careless Whisper, a kada je pitao da publika izabere jos samo jednu pesmu za kraj, iz mase se zaorilo Freedom, Freedom… Naravno, i bi tako, Jorgos je na kraju skinuo i naocare, nebrojeno puta se poklonio i rekao Thank you, a mi smo srecni otisli kuci.
Pa tako mislim da neko vreme necu razmisljati o koncertima, jer ce mi svaki posle ovog izgledati bez veze. Mozda ne muzicki, ali sigurno sto se mojih emocija tice. Kao sto ti rekoh, videla sam i cula direktnog potomka grckih bogova, koji nema vise 20 godina, ali mu zrelost i iskustvo daju mnogo veci sarm nego kada je bio mladji.
Sastav publike je bio veseo: mislim da bih vise gay-populacije na jednom mestu videla samo da sam otisla na gay pride. Generacijski, recimo da si lupom morao da trazis one koji nisu bili rodjeni kada je izasao Careless Whisper. Dakle, nema klinaca, nego vecina prilicno dobro drzece srednje generacije, koja po pravilu svoje gay seksualne opredeljenosti tezi da nikad ne ostari. Pa sad zamisli tetku koja je imala 20 godina kada je Jorgos u belim kupacim gacicama pevao Club Tropicana, a sada ima 45, ali je uspesno zategnuta u teretani (nesto kao Madona) i upasovana u strec malu crnu haljinu koja joj savrseno stoji. Ili dvojica gospode slicnih godina, koji nose po identicnu mindjusu (valjda umesto burme, a usput se i pipkaju, sto kaze Djole), ali takvih da bi svako od njih mogao da snimi reklamu za Men’s Health.
Rekoh sinoc Djoletu, mislim da se cak ni Oliveru Dragojevicu, koga sam slusala jos sa 5 godina, ne bih toliko obradovala. Toliko da su mi suze krenule kada se Jorgos pojavio na crvenom tepihu od svetlosti, u crnom odelu, sa krstom oko vrata i zasencenim naocarima, uz stih Here I Am iz pesme Waiting. Emotivac sam ja ionako, i to veliki, desi mi se da se zaplacem za mnogo manje stvari, ali me za ovo uopste nije sramota. Koliko je ucestvovao u mom zivotu u poslednjih 25 godina, zasluzio je i moju suzu radosnicu, i to sto sam sinoc odrala grlo pevajuci i vristeci, pa danas zvucim kao Dejan Lutkic; i to sto sam verovatno smrsala jedno dva kila jer sam djuskala dva i po sata. Culi smo i staro i novo, Wham hitove ranih osamdesetih kao I’m Your Man i Everything She Wants, pa kasniji mega-hit Faith, pa disko-ritam Fastlove... Jorgos itekako ume da igra i kad ne vrcka dupetom, da trci po sceni kao tinejdzer, a publika je bila na visini zadatka – ne cemu nam je odao priznanje i rekao da smo najzivlja i najglasnija publika do sada. Pa onda malo soula, Father Figure, a sve obojeno sa mnogo mastovite svetlosti, jedan veliki video-bim i dva manja, na kojima prolaze slike iz spotova ili povremeno on sâm. U pozadini bend na dve skele od po 3 sprata, izgleda kao da sviraju na terasama, fenomenalno. Sa njim na stejdzu sest pratecih vokala, glasovi od kojih se covek najezi; djuskaju sa Jorgosom, ali ne otimaju nista od njegovog performansa. “I haven't made it easy to be a George Michael fan, but I want to make sure everybody has forgiven me for my absence.”, rece Jorgos u jednom trenutku. Inace, fantastican kontakt sa publikom. Onda iznenadjenje – Spinning the Wheel u vrlo ritmicnom dance-fazonu, savrsena obrada! Bila je pauza od 20 minuta (na ekranu je cak bio sat sa odbrojavanjem), pa onda dalje… njegova dzez-verzija Stingove Roxanne, pa I’m Feeling Good u koju nas je uveo kroz zabavnu pricu o prilicno razgolicenoj igracici iz tog spota, pa Kissing a Fool (na sentisima se najbolje vidi koliko mu je glas ostao jak i cist, koliko i sposobnost da vestim aranzmanom izbegne visoke tonove koji mogu da se ispeglaju u studiju, ali ne i na stejdzu), pa Amazing, koju je posvetio svom partneru Keniju (koji je inace jedan vrlo zgodana dasa), naravno i Flawless, i Outside (za koju se, naravno, munjevitom brzinom presvukao u policijsku uniformu)… Nisu mogle sve njegove dobre pesme da stanu u skoro tri sata (npr. Praying for Time); na kraju smo dobili Careless Whisper, a kada je pitao da publika izabere jos samo jednu pesmu za kraj, iz mase se zaorilo Freedom, Freedom… Naravno, i bi tako, Jorgos je na kraju skinuo i naocare, nebrojeno puta se poklonio i rekao Thank you, a mi smo srecni otisli kuci.
Pa tako mislim da neko vreme necu razmisljati o koncertima, jer ce mi svaki posle ovog izgledati bez veze. Mozda ne muzicki, ali sigurno sto se mojih emocija tice. Kao sto ti rekoh, videla sam i cula direktnog potomka grckih bogova, koji nema vise 20 godina, ali mu zrelost i iskustvo daju mnogo veci sarm nego kada je bio mladji.
Subscribe to:
Posts (Atom)