Beleške o skandalu

U neobaveznom jutarnjem razgovoru preko kafe, reče mi jedna mlada koleginica kako je iznajmila užasan film, Beleške o skandalu, i kako ga nije ni odgledala do kraja. Po čemu je užasan, pitam ja, pošto sam stekla potpuno suprotni utisak kada sam ga gledala, pre nekoliko meseci. Spojili su dve, po meni, izuzetno dobre glumice, a i priča je jaka, engleski surova, moguća. Lik onog klinca, reče mi koleginica, kako neko dete od petanest godina može da ima onakav rečnik?

A zašto da nema?, ostade mi pitanje u grlu, neizgovoreno, na pola gutljaja Nes kafe. Da se podsetimo – afera izmedju petnaestogodišnjaka i njegove nastavnice, a do čijeg je prijateljstva jako stalo njenoj starijoj, nadmenoj i posesivnoj koleginici. Tajna, strast, seks, ucena, na kraju pukne tikva i sve se sazna. Mladi učenik, željan seksa sa svojom nastavnicom, ima prilično sočan seksualni rečnik, što i nije neko čudo. Kada dečaci njegovih godina otkriju nešto novo što ih uvede u svet odraslih, zar nije normalno da samo o tome misle i da ih samo to privlači?

Nisam se upuštala u diskusiju sa mladom koleginicom. Bila sam pospana, a nekako i nemam snage da diskutujem o bilo čemu sa tom generacijom mladih zapadnoevropljana rodjenih osamdesetih godina prošlog veka. Iz mog iskustva, to su generacije koje misle da je jako cool biti peder, nositi minđušu u nosu i tetovažu na nadlanici (kaže Mile protiv tranzicije – Puše opijate i tetoviraju se po dupetu). Važi, konzervativna sam, verovatno zbog činjenice da se granice normalnog toliko pomeraju da ja ne mogu da ih pratim. Zagovaraju protivljenje globalnom otopljenju, zaštitu šuma u Brazilu, kineskih pandi, bune se zbog globalizacije, upotrebe razgolićenih manekenki u marketinške svrhe i testiranja novih lekova na belim pacovima. Često im je jako dosadno, traže da ih se poštuje, misle da se razumeju u sve iako vrlo često otkrivaju da nemaju mnogo pojma o onome što pričaju (Da, da, znam sve o Kosovu; rat izmedju Srbije i Kosova je detaljno bio ispraćen u našim medijima... Ups! Izgubiš živce dok mu objasniš šta se tu stvarno dešava... on je nešto uhvatio na TV-u izmedju najnovijeg spota pevačice sa Martinika i reklame za jogurte, a sad što nije ništa razumeo, nije njegov problem, bitno je da je u fazonu i da zna da se nešto na Kosovu dešava, jer svi pričaju o tom Kosovu...).

U svakom slučaju, zašto biti licemeran kada dobro znamo da deca, ako to žele, mogu da nađu milion načina da saznaju više nego što mi želimo da ih naučimo. I o nasilju, i o seksu, i o drogama, i o alkoholu. Pročitah pre neki dan simpatičnu priču u Politici: bili đaci iz neke beogradske gimnazije na ekskurziji u Grčkoj. Posle izlaska u diskoteku, gde su se uglavnom smerno ponašali jer su bili nadgledani od strane svojih profesora, vratili su se u hotel, ali su pre toga obišli dragstore i kupili dooobru količinu alkohola, kako bi žurku nastavili po sobama. Profesori su ih, međutim, sačekali na ulazu u hotel i oduzeli im sve boce i konzerve. Đaci su se bunili, pozivali na ljudska prava i privatnu svojinu, ali su se profesori i tu dosetili – što se prava tiče, maloletnici ionako nemaju pravo da konzumiraju alkohol, a privatnu svojinu su u Beogradu vratili roditeljima posednika, na roditeljskom sastanku.

Alkohola je na ekskurzijama bilo uvek i ne verujem da će ova ingeniozna i svakako za taj slučaj korisna akcija profesora uticati da se želja za probanjem nečeg novog i zabranjenog kod dece ugasi tek tako. Možda je način učenja kroz posledice surov, ali sam sigurna da šesnaestogodišnjak koji doživi trovanje alkoholom neće više tako lako posegnuti za bocom. Većina dece moje generacije o drogama je saznala u knjizi Mi deca s kolodvora Zoo i feljtonu o narkomanima u Huperu (ili nekom sličnom časopisu, ne sećam se) – bile su to stravične ispovesti od kojih ti se digne kosa na glavi i ne padne ti na pamet da se ikada u životu baviš drogiranjem. Ko je baš hteo da na sebi isproba kako radi heroin – neka mu je sa srećom!

Pamtim jednu priču iz Bazara, objavljenu kao putopis iz Švedske osamdesetih godina. Naša novinarka se, gostojući u kući Šveđana domaćina, upoznala sa neobičnim vaspitanjem dece. Kada je dvogodišnji sinčić zgrabio kuhinjski nož i počeo radoznalo da ga ispituje, a naša novinarka požurila da mu ga oduzme, majka je mirno rekla: Pusti ga dok se malo ne poseče, tako će naučiti da to nije igračka.

Dugo sam se pitala šta se dešava kada se na TV-u u toku nekog filma pojavi upozorenje otprilike ovakvog sadržaja: Upozoravamo gledaoce da naredne scene sadrže nasilje, seks i psovke. Šta onda rade roditelji, da li šalju decu u sobu, promene kanal, kažu im da to nije primereno za njihove godine? Pretpostavljam da sva deca sveta bar jednom u životu popiju ono kad porasteš kašće ti se samo i ti si još mali (pa dete verovatno pomisli – jesam mali, ali nisam glup)... ili je bolje proći sa detetom kroz sve to, uputiti ga šta je dobro, a šta nije? Ja se sećam scena nasilja koje smo porodično gledali (kada niko na njih nije upozoravao), gde bi moji roditelji na prolivanje krvi govorili – uh, koliko su potrošili paradajz-sosa na ovog ovde... ili na scenu tuče – ma ovo može samo na filmu... ili kad neko pogine – ma nije on to za stvarno, a baš dobro glumi da je mrtav... A posle, kad porasteš, onda naučiš da razgraničiš šta je u životu od toga moguće. Da neko ko padne sa sto metara visine nema mnogo šanse da preživi, da metak ne može da se uhvati rukom i skrene sa putanje i da su i seks, i alkohol, i psovke, kao i lepe reči, sastavni deo života.

Obično se na TV-u dešava ovakav paradoks – upozorava se na scene nasilja na filmu, a posle filma slede vesti u kojima se govori o ratu u Iraku, Ruandi, Avganistanu, bombardovanju Srbije – to je kao borba za svrgavanje režima koji se nekome ne svidja i to kao nije nasilje. Što se seksa tiče, obično se televizijske scene svode na laku erotiku, ali je TV dužna da se pravno ogradi svojim upozorenjem i tako se zaštiti od nekog cepidlake-roditelja koji bi ih eventualno tužio za prikazivanje scena nedostojinih mladih godina njihovog potomka. Internet je mnogo veći bunar za ono što roditelji ne bi želeli da njihova deca vide, pa nije ni čudo da još u ranom uzrastu, a ne već sa petanest godina, znaju više nego što se može pretpostaviti.

Svet, na žalost, nije toliko lep kakvim želimo da ga vidimo. Ogradili smo se od stresa kod dece ako stavimo upozorenje na TV-u. Sprečavamo gojaznost u svetu ako na hranu nalepimo etiketu o kalorijskoj vrednosti (aha, i ja sam pilot lovca-bombardera). Zaštitićemo životnje krznarice ležanjem po trotoarima, prekriveni posterima odranih lisica i nutrija. Sprečićemo Buša da zajebava ceo svet tako što ćemo po gradu da šetamo sliku sa njegovim likom prerađenim u Photoshopu da izgleda kao đavo.

Magična reč Warning izgleda da je u pravnom smislu postala toliko moćna, da ti ni na kraj pameti nije da drmusaš ogradu. Upozorenje: pod je mokar. Kafa je vruća. Staza nije očišćena od snega. Ne stavljajte kesu na glavu (ko stavlja kesu na glavu?).

A možda bi trebalo da televizija promeni upozorenje: Scene nasilja i seksa koje slede, itekako su moguće u stvarnom životu. Imate izbor da pred njima zatvorite oči, odnosno ugasite televizor.

Zezam se.

Spletkarenje

Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle, govor o bilo čemu treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku "cafe creme", u koju, umesto sećera, sipamo gomilu spletki.

Spletkarenje sa sopstvenom dušom - Marija Jovanović

Maternji jezik

Skoro da je postalo pravilo da svi pomalo šmiknamo svoj CV kada ga pišemo, želeći da sitnim lažima ulepšamo svoje vrline kod eventualnog poslodavca. Primetila sam da u Srbiji, ukoliko ljudi uopšte šalju svoj CV uz prijavu za posao, mnogo manje pribegavaju izmišljanju svoje poslovne biografije nego u Kanadi – a imala sam priliku da čitam i jedne i druge, verujte mi. Kao fiktivni ekstrem i u duhu severno-američke kulture izmišljanja takvih činjenica, Joey Tribiani u seriji FRIENDS navodi da može da popije galon mleka za 10 sekundi. A nas su učili da su osnovne vrline dobrog pionira i omladinca da bude vredan, da bude dobar drug (i poštuje roditelje i starije), da ne laže i da bude skroman, pa će njegove dobre osobine već izaći na videlo gde treba. A sigurno nam u podsvesti stoji i ona roditeljska rečenica: “Samo ti uči i završi fakultet, pa će sve biti u redu”. Fakultet je u vreme naših mama i tata bio propusnica za mnogo toga, što ne bi imao onaj ko je kopao ili završio zanat (“Ako nećes da učiš, daću te na zanat!” – o, kakva strašna pretnja!), što se nekako deformisalo samo par decenija kasnije, pa bi sada glasilo: “Samo ti uči i završi fakultet, pa ćeš imati više poena na aplikaciji za iseljeničku vizu.”

Da priča ne ode mnogo na drugu stranu, naidjoh, ovde u Torontu, na nekoliko CV-a naših ljudi koji su, želeći da impresioniraju poslodavca, u rubrici stranih jezika napisali da govore tečno engleski, srpski, hrvatski i bosanski. Koliko jezika znaš, za toliko ljudi vrediš, čak su nas i to učili kad smo bili mali. Lepo, ljudi poliglote. Samo što znanje onih jezika koje govori manje od 10 miliona ljudi, svaki jezik posebno, ovde baš ne pali mnogo. Od slučaja do slučaja, da ne generalizujemo.

Setih se polemike u Hrvatskoj pre više od deset godina kada je sve istočno od Vukovara bilo zabranjeno da se pominje u toj zemlji, pa je čak pokušano i sa prevodom filma Rane na hrvatski jezik – što je, istini za volju, izazvalo buru smeha u širokom auditorijumu. Naime, kada je srpski proglašen za strani jezik, na konkurse za posao gde su se tražila dva strana jezika, kandidati su upisivali da znaju engleski i srpski, ili nemački i srpski; poslodavci se pobunili da srpski nije strani jezik, što je izazvalo bes branioca hrvatske tisućljetne kulture itd.

Čast izuzecima, ali činjenica je da većina ovih samozvanih poliglota laže. Da se razumemo, ja sam rodjena u SFRJ, školovala sam se u Srbiji, završila sam Filološki, maternji i paternji jezik mi je srpsko-hrvatski i nemam nikakvih problema da razumem bilo koga iz Zagreba ili Rovinja, ali dajem glavu da veliki deo mojih sunarodnika tekst sa srpskog ne ume da prevede na hrvatski. Neka bude drugi jezik, nemam ništa protiv, ali sam primetila da što su jezici sličniji, to se teže prebacujete sa jednog na drugi. Posebna priča su novohrvatski izrazi sa kojima se teško borim kada gledam vesti na HRT-u. Neko pametniji od mene je već rekao da je i Hrvatima hrvatski književni jezik - strani jezik.

U četvrtom osnovne sam pročitala Družinu Pere Kvržice, koja počinje rečenicom: “Bilo je to prvog lipnja.” Sva sreća pa je tata sa posla donosio rokovnike kojima su ga obasipali poslovni partneri i u kojima je na svakom listu stajao naziv meseca na svim jezicima Titove Jugoslavije, pa sam unapred znala kada je Pero Kvržica započeo svoju avanturu renoviranja seoskog mlina. Krležu sam u gimnaziji nekako izvrdala, ali su isto tako prošli i Crnjanski zbog koga sam dobila prvog i jedinog keca iz srpskog, i Kafka, kod koga sam se izvukla uz Dukijevo šaputanje. Derviš i smrt jeste malo poteža knjiga, ali ko voli, ima na kraju rečnik, pa će znati sta znače i muselim, i sejmen, i divanhana. Ja bih bila zahvalna ako bi mi neko lepo izračunao koliki je to procenat razlike, pa da se mi i naše zapadne komšije ne razumemo ili da možemo da se časno potpišemo ispod tvrdnje da vladamo jezicima jednih i drugih.

Nekoliko godina posle završetka rata sa istima, u Zagrebu kapiram sledeće: sve što je rodjeno do 1976. nema nikakvih problema ni sa razumevanjem jezika kojim ja govorim, čak ni sa ćirilicom. U kafićima se pušta i Djordje Balašević, a nije retkost da se iz nekog kabrioleta začuje srpska novokomponovana muzika (hvala bogu da bar muzika ne zna za jezičke barijere i što je publiku baš briga ako se izvodjači bave politikom - u mojoj muzičkoj kolekciji, omot uz omot stoje muzičari iz Splita, Beograda, Podgorice, Sarajeva, Skoplja i Ljubljane). Ja sam ipak iz opreznosti zatvarala usta kada naidje kelner i puštala druge da mi naruče “kavicu” ili “pivu”, nesigurna u raspoloženje osoblja i čuvši o izolovanim slučajevima netrpeljivosti uglavnom mladje populacije prema “istočnim susjedima” i njihovoj osetljivosti na četnički govor (meko č). Uostalom, i u Parizu kroz koji prodje 50 puta više turista godišnje nego kroz Zagreb, čak je i pre aktuelnog naleta ksenofobije moglo da vam se desi da vas u izražavanju ispravi i prodavac u pekari.

Svi smo više-manje odrasli na Alanu Fordu u kome je najveća draž baš hrvatski prevod i čije je posrbljavanje u vreme rata bilo potpuno neuspešno. Vic o Muji i Hasi nije moguće ispričati bez toliko simpatičnog bosanskog akcenta. Hiljadu puta je ponavljano kako je nemoguće prevesti na bilo koji drugi jezik narodne umotvorine i kafanske pesme, a da se sačuva lepota onog što je rečeno. Baš me zanima kako bi na hrvatskom zvučali Ivkova slava ili Zona Zamfirova, ili na srpskom Povratak Filipa Latinovića. Formalno, na papiru, govorimo različitim jezicima. Kad se politički vuci zasite, narod prebroji ovce i zaključi kako ih te razlike u suštini i privlače jedne drugima.

Kad pomenuh Stevana Sremca, ne verujem ni da ga srpska govorna populacija u potpunosti razume. Nišlije, Vranjanci, Piroćanci i Leskovčani bi mirne duše mogli da dodaju u svoj CV još po jedan jezik, pa nema veze što ti jezici nisu zvanični. “Džmijete kako mačke na nakladeno kube”, “Ima da izedeš golem ćutek” i “Zone, uzni si pucki” baš i ne spadaju u izraze koje bi u potpunosti razumeo naš genijalni Vuk Karadžić. Koliko je samo delova u Francuskoj gde se francuski drugačije govori (plus kvebečka varijanta francuskog u Kanadi), pa u Nemačkoj, pa u Italiji... I svi mogu medjusobno da komuniciraju.

U mom kraju u Torontu žive pretežno doseljenici iz bivše Jugoslavije. Ima i Rusa, i Poljaka, i Rumuna, ali su u manjini. Mi naši pozdravljamo se na svom maternjem, a sa ostalima smo na hello i good-buy. Tako sam mesecima u zgradi sretala i komšiju crnca, uredno smo se pozdravljali na engleskom, dok mi se jednog dana nije obratio sa Zdravo, kako si. Ispostavilo se da je tamnoputi komšija dosta putovao po Balkanu, proveo neko vreme u Zagrebu i Sarajevu, a onda se i nastanio u zgradi gde se u liftu razmenjuju recepti za sarmu i gibanicu, pa je čak i usavršio jezik na svih 7 padeža. Pričaj srpski -  hrvatski – bosanski da te ceo svet razume! Ćao, vidimo se, rekoh ja na izlazu iz lifta. Bok, do sutra, odgovori susjed.

I tako u sred Pariza, na nekoj žurci, pričaju Šapčanka i Splićanka. Pričaju, smeju se se, ogovaraju momke. Prilazi im Francuz i pita da li njih dve govore istim jezikom. U isto vreme jedna kaže “da”, a druga “ne”.

Sve je, izgleda, samo u glavi.

Imati i nemati

Nedavno je jednoj mojoj poznanici umrla tetka. Poznanica je bila jedini živi član familije, a tetka je, pored par miliona dolara na bankovnom računu, kuće u gradu i kuće na jezeru, imala i pozamašnu kolekciju slika, opet vrednu nekoliko miliona. Testament je obelodanio odluku upokojene tetke da se sva njena zaostavština podeli na četiri dobrotvorne fondacije, a moja poznanica–naslednica je dobila utešnih petnaest hiljada dolara i amanet da pristojno kremira i oplače tetku.

Drugi deo amaneta je bio shvaćen prilično fakultativno, pošto moja poznanica nekoliko dana nije znala gde da se skrasi od besa. Umesto trenutnog penzionisanja i putovanja oko sveta za 80 dana, onu maksimu O pokojniku sve najlepše preokrenula je za 180 stepeni. Još uvek neće postati Filijas Fog, život će nastaviti kao i do sada, sa gorkim ukusom od nepojedenog kavijara srebrnim priborom i nepopijenog šampanjca pri zalasku sunca na skrovitom privatnom ostrvu. I dalje će prekucavati pisma svog dvadeset godina mladjeg šefa koji ima očajan rukopis i provoditi večeri uz televizor.

Šta mislite o tome da vas danas, baš kada završite sa ovim surfovanjem, tresne neka količina novca o kojoj ste retko kada i sanjali? Na primer, imate tetku koja se u mladosti avanturistički izgubila na nekom kraju sveta i za koju niste ni znali, a koja je sve svoje odvratno veliko bogatstvo ostavila baš vama? Prvi put u životu iz zabave kupite srećku i mašina izvuče baš vašu kombinaciju? Ili krajnje bajkovito, sadite drvo u dvorištu i kopajući rupu naletite na zakopano blago? Da li ste ikada razmišljali šta da uradite sa toliko novca, koliko ne možete da potrošite?

Milionerski dobitnici na lutriji u većini slučajeva rade sledeće, ovim redom: ulože novac u banku, podele ga sa članovima porodice, kupe novi automobil, otplate dugove, uplate luksuzno putovanje, kupe novu kuću, daju novac u dobrotvorne svrhe. Samo 14% srećnih dobitnika iz korena promeni način života, a 7% kupi brod. Šta se dešava kada prodje prva euforija i kada sebi ispunite sve želje koje novac može da kupi? A naslednici? Da li biste i vi, da se prezivate Hilton, da imate malo godina i puno para, isto onako oblačili mikroskopske suknjice i firmiranu garderobu, menjali momke sa isto tako zvučnim prezimenima, obilazili diskoteke na Azurnoj obali gde je bitno samo da račun bude što veći, velikodušno pokazivali svetu svoju izgužvanu svilenu posteljinu i izgrebano uzglavlje svog kreveta od mahagonija, tek da vam ne bude dosadno?

Kao što kod Tolstoja sve srećne porodice liče jedne na druge, a svaka je nesrećna na svoj način, tek pamtimo, da li iz ljubomore ili što ih stvarno ima dosta, mnogo više primera o tome kako mnogo novca ne znači da njegovi vlasnici zauvek žive srećno i veselo. Priča o Džeku Vitakeru, koji je krajem 2002. godine na lutriji dobio 135 miliona dolara, govori da toliko sa neba palo bogatstvo može da stvori velike probleme. Novopečeni multi-milioner je ispoštovao hrišćansko verovanje da deset procenata datih u dobrotvorne svrhe čuva ostatak, ali sled dogadjaja nije bio ni najmanje zavidan. Nekoliko puta je hapšen zbog vožnje u pijanom i drogiranom stanju, odbijenih čekova u kazinu i bahatog ponašanja na javnim mestima. Neprekidno se sretao sa ljubomornim napasnicima koji su hteli da ga opelješe, a smrt njegove unuke od overdose-a, pa i glasine da se tu radilo o ubistvu za koje je optužen sâm Vitaker, učinilo je da pomislimo da se ovaj tužni dobitnik na lutriji i pokajao što je kupio listić koju mu je promenio život.

Barbara Haton, jedina naslednica Vulvort imperije, u američkoj štampi nazvana sirotom malom bogatašicom, nasledila je 1918. godine tada basnoslovnih 50 miliona dolara i postala najbogatija žena na svetu; provela je život u traženju sreće, promenila sedam koristoljubivih muževa, pala u zamku droge i alkohola i umrla sama u hotelskoj sobi, ostavivši od celokupnog bogatstva svega 3000 dolara.

Kristina Onazis, kći grčkog bilionera Aristotela Onazisa, izgubila je tokom samo dve godine brata, majku i oca, nekoliko puta pokušala samoubistvo, a njena smrt u trideset sedmoj godini bila je, kažu lekari, posledica prekomerne zloupotrebe droga. Njena kći,  Atina Rusel, danas udata za brazilsku zvezdu konjičkih sportova, dobro potkovana sa preko dve milijarde dolara, ali očigledno potresena sudbinom majčine porodice, godinama je odbijala da ima bilo šta u vezi sa Grčkom.

Širom Severne Amerike ljudi sanjaju o tome da prestanu da rade ako dobiju na lutriji. Torta za natpisom Tata, srećan odlazak u penziju, san je miliona ljudi koji žive život kao u filmu Dan mrmota – svakog dana u isto vreme ustaju, sreću iste ljude u prevozu, kolege na poslu im postavljaju ista pitanja, šef pravi uvek isti nezadovoljni izraz lica; krediti za kuću, auto i dečije školarine nikako da se otplate, a ženu nikako da odvedu na to dugo sanjano letovanje. Svima je zajedničko što troše svoje vreme, odnosno život, kako bi danonoćno robovali novcu u potrazi za onim što novac može da osigura. Položaj na društvenoj lestvici podrazumeva odredjenu materijalnu podlogu, a to znači život baš u tom delu grada, letovanje baš u tom popularnom mestu, slanje dece u odredjene škole, do igranja golfa ili tenisa baš u tom klubu i nošenja garderobe i sata koji treba. Radi posao koji voliš, kaze poslovica, pa nećeš morati da radiš. Koliko ljudi ima tu sreću, potpuno je druga tema.

Većina ljudi nema snage da pokaže srednji prst svim viškovima koji bi trebalo da budu u njihovoj službi, a ti viškovi vremenom paradoksalno postaju njihovi robovlasnici. Da li ste sigurni da vam su vam potrebni kablovska televizija i preskupi HD televizor veličine omanjeg bioskopskog platna, 120 diskova i 1000 pesama skinutih sa interneta koje ionako nemate vremena da slušate, multipraktik koji ste kupili na sedam rata, a uključili tri puta, komplet od 15 šerpi sa telešopa od kojih koristite samo tri; četrdeset pari cipela i orman krcat garderobom od koje dve trećine ne nosite? Da li će vas neko manje ceniti ako nemate poslednji model mobilnog telefona, ako se niste ove subote pojavili u onom skupom trendy kafiću, ili ako niste vidjeni u istom letovalištu gde i neko sa naslovne strane novina? I što je najvažnije, da li bi vas dobitak na lutriji ili ogromno iznenadno nasledstvo usrećili omogućivši vam da imate, bez trunke napora, sve gore navedene stvari?

Zamislite da vam je sve pruženo na tanjiru (zlatnom) i da ni za šta ne morate da se borite. Rafael de Valanten u Balzakovoj Šagrinskoj koži otkriva talisman koji ispunjava sve želje, ali se prilikom svake upotrebe pomalo skuplja, te je korisnik osudjen na smrt kada se koža smanji do nestajanja. Glavni junak u početku obilato koristi sve prednosti talismana, ali njegov život ubrzo biva sveden na asketizam, jer mu je nemoguće da ništa ne poželi – njegova želja bi istog trenutka bila ispunjena, ali bi to značilo i njegovu smrt. U prevodu je izgubljeno dvostruko značenje naslova ovog romana: pored kože divljeg magarca, reč chagrin na francuskom označava i duboku tugu.

Činjenica je da što više imamo, apetiti nam utoliko više rastu i da smo tužni kada ne možemo da dostignemo te previsoko postavljene, obično beskorisne ciljeve. U dnevnu sobu moramo da unesemo baš one italijanske fotelje, uz modernu kuhinju bi se dobro uklopilo difuzno svetlo, u kolima nam baš nedostaju kožna sedišta, a i neopisivo smo razočarani ako naša hotelska soba na preskupom letovanju nema jacuzzi. Željama nikad kraja, a šta sve ne radimo od sebe da ih ispunimo! Trava je definitivno uvek zelenija na onoj drugoj strani, bez obzira na naše mogućnosti da predjemo preko.

Novac nije najvažniji na svetu, reče prelepa i bogata Elizabet Tejlor tada još siromašnom Džemsu Dinu u filmu Div. Nije, kada ga imate, odvrati Džems Din. Da li se sećate kako se film završio?